Uvek nešto drugo

223377_106725846082488_7866616_n

 

Retko kada sam zadovoljna svetom kakvim ga drugi vide i onim što mi je ponuđeno. Sve bih da je drugačije, bar za nijansu. Ne volim dovršene slike i postojane boje. Niti ustaljene trendove i forsirane brendove. Ne volim ono što vole drugi. Naravno, takva ne mogu ni da se uklopim, ni da se utopim. Otuda nosim patike drugima nepoznatog proizvođača, farmerke koje nikada nisu suviše uske i ne liče na helanke, ne jedem pljeskavicu, hamburger i ne kupujem vodu u flašici, već je u inat nosim od kuće. Ne odlazim u Beč po ceni od 40 evra, niti posećujem prostore u kojima nastaju nokti čudnih oblika, boja i dezena. Ne pratim reality emisije, niti natpevavanja koja idu uživo, nemam svoj TV i obično slušam Radio Beograd. Ne ljubim ljude u obraz kada ih sretnem i ne dopuštam da se iko nalazi bliže mom telu nego što je potrebno da bi smo se čuli i razumeli u konverzaciji. Još uvek nastojim da održim svoju intimu, iako je drugi čine javnom do te mere da se osećam izopštenom u svakom domenu života. Valjalo mi je naći odgovore na mnoga pitanja o svetu i sebi u njemu. Eto književnosti i svega onoga što uz nju ide!

Nisam glasna u revoluciji, već tiha u pronalaženju svog kutka. Zavlačila sam se svuda, dok nisam u književnosti našla pogodno mesto. Nije ni ono naročito istaknuto. Miriše na sveže odštampane redove, sa primesom starine i onog čudnog mirisa vremena koje se uvuče u hartiju i golica nozdrve. Tiho je toliko da jasno mogu razabrati glasove i svrstati ih u epohe, pravce, poetike. I ništa nije onako kako su mi drugi rekli. Pluralitet legaliteta istina dovodi do sledećeg: ako sve rečeno može biti istina, isto onoliko koliko može biti i laž, onda i ništa može biti istina isto koliko i laž. Ili, može li išta biti istina ili laž? Ta vrsta dijalektike istinitog i lažnog je određenost koja se mora prihvatiti. Važni su, zapravo, argumenti. Zato, da ne bih morala i dalje da varim sve te istine i laži, i sama sam počela da proizvodim iste. Nastojim da za laž proglasim sve istine, a svoje laži da istinama učinim. I obrnuto.

Sve u svemu, eto književnosti u kojoj mogu da opustim misao, da napustim model pomenute dijalektike i da tumačim do mile volje, opijajući se hermeneutičkim nektarom, sve dok u alergičnoj groznici ne doživim katarzično iskustvo, a samim tim porodim nešto novo. Tako sam se prividno uključila u kolektiv, istovremeno ostajući izvan njega. Ima li lepše laži za druge i najveće istine za sebe? Cilj je postignut.

A o smislu tog mog postupka ne mogu da sudim. To moraju drugi da učine. Ili ne moraju. Kako kome drago!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s