POEZIJA

U očima nema više mesta

Postoji nešto posle čega

više nikada nisi isti.

Ono što pamtiš od pre

i ono što poimaš sada

dva su lica iste pojave

koju si mislio da razumeš.

Padaju bombe,

ulice opsedaju mase,

gladuju ljudi,

a kiša nikako da padne.

Neki na jahtama

razvijaju brzinu moći.

Oni u foteljama

popravljaju čvor na kravati.

Neko je posekao šumu.

Ovaj nožem isekao majku.

Deca bezrbižno šetaju

i drže se za ruke po dvoje.

Na obalama pecaroši

love sećanja na ribu.

U parku na klupi

sklupčan beskućnik od kartona.

U izlogu sniženje,

novčanici odjekuju prazninom.

Procvale su prve grane,

a oskudno i dalje biva.

Vunene čarape

uzalud nudi starica

koja će od samo jednog para

jesti nedelju dana hleb.

Izobilje van glava,

u očima nema više mesta.

__________________________________

 

Dubine  (Van Gog i Borinaha)

Kažu da se nisu vratili iz jame.

Kažu i to

da možda nema smisla tražiti ih.

Kažu da našli su sada mir.

Garava lica, načeta pluća, krive kičme

zgrčene počivaju u dubini.

Vinsentovo lice iskrivio bol.

On juri ugljenom prašinom naokolo,

on vrišti kricima ubogih žena.

Njegovo otkrovenje nije sveto, već paradoks,

Boga više nema, kliče mu duša.

Umišljena crkva i sama postaje prah,

crn, lepljiv, zagušljiv,

sve pada u dubinu gde ćute

smrskane lobanje razjapljenih čeljusti

od bola koji nisu stigli izgovoriti.

Borinaha i Vinsent još uvek su tamo

i gledaju dubinu u kojoj tišina vlada.

Sva mlada lica i dalje će ostati,

i dalje kopati u jamama crno.

Ništa se promenilo nije,

nijedna avet smrti ne menja svest sveta.

Ostavio je olovku i ugljen,

šarenom paletom još uvek slika

jer svaka je patnja večan bol

koji se samo iza boja sveta ponekad sakrije.

______________________________________________

Trn i bol

U desnom oku trn

zaostao od pohoda u svet želja.

U levom bol

rođen od života u snu.

Trn i bol postaju jedno

u središtu čeone kosti

gde stiče se doživljaj sveta.

Ostaju samo još dva slepa oka

i njihov nevid.

Možda se njima najlepše posmatra?

_________________________________________

Leta koja nemaju nikoga
Po snovima pada prah lipinog cveta.
Leta bol otkrivaju požuteli pokrivači,
Koje obija pragove crvotočne, mrtve.
Nema ničega: ni glasa, ni pokreta
Kojim bi se u javu vratili spavači
Pod okriljem tople svetlosti istočne.
Raspukla semena korova na staze pala
Nošena vetrom tišine i gustog muka.
Nepomična je kvaka pod rđom nemicanja.
Klatna nasleđa predaka redom stala.
Na mestu gde gazio je čovek cveta bulka,
Znamen zabludelog samoporicanja.
__________________________________________________________
Zarobljeni

Nevidljiva vrelina usijanih rešetaka
plamti naokolo ognjem mučitelja.
Tle bola sad je meka postelja
i jastuk sna, negdašnjeg iscelitelja.

Opruga steže se oko glave,
pluća se u grču miču,
ni jedne utehe prave,
utvare zlokobno kriču.

Pobedu nose oni u crnom
kao jato vrana sive jeseni.
Namesto laticama ovenčani trnom
i tupa nemoć da išta se promeni.

Mesec hladan samo gleda,
ćuti i nemire jače tvori.
Oko srca sjajne sante leda,
skučenost muči, pritiska, mori.
_____________________________________________________

Iskra života

Držala sam klas pšenice na dlanu.
Sad u meni trepti misao
koliki životi u zrno stanu…
Bi li iko to tako opisao

da svaki atom rečju dodirne,
atom života još nevidljivog?
Zar moguće je da ne dirne
slika postojanja usred mirne

linije dlana neistrošene?
I kada klasa tu ne bude,
hladne kiše se probude
i obliju žute brazde pokošene,

taj klas će živeti u nama
kao iskra božanska sveta,
rođena u trenu vrelog leta,
iako živa u večnim godinama.

___________________________________________________

Tamo negde

Neznano je mesto spokoja.
Tek pokoja slika se javi
u glavi umornoj dok bdi.

Daljine plaše i zovu
u novu panoramu života
gde lepota pada kao kiša.

No kišu ne voli svako,
te polako se rosa kupi
na klupi parka mira.

Nije krošnja za zle ljude
da blude pod njom zaštićeni
dok ranjeni grle korenje.

Jer, i od lepote zaštita treba
dok vreba za njom pohlepa
kad svirepa priroda oživi.

____________________________________________________

Nasukani u zalivu sete

U zalivu sete nada spi.
Svi trajekti ka radosti
otploviše davnih vedrih dana.
Vrata u život zaključana.
Samo valovi penušavog straha
belim jedrima daju daha.
No brod se ne kreće.
Na ostrvu ne niče cveće
kao na kopnu životnih sila.
Uz kamen se otrovnica svila
u večnoj opomeni na muku.
Svet nema više sigurnu luku.
Zalivski sutoni sipaju kišu.
Mrtve nade uvelo mirišu.
Vrhunac nemoći na dnu je čamca
u koji nadire voda. Napuklog pramca,
vesala izgubljenih u oluji.
Prepušten neznanoj struji
vodi samo u sigurnost smrti.
Jedino utočište, borovi krti,
još uvek ne nude istinski mir.
Iglice oštre naš su odabir
lažnih uteha za slabosti,
ogromne gladi spram radosti.
I baš zato što se traži pogrešno,
da li ispravno ili grešno,
ostaće uvek van dohvata.
Na zaliv sete paučina se hvata
pletena od zaborava na zalutale.
Na neskromne, obesne, pale.
Jedrenjak belog mira gubi se.
Na horizontu strašne tamne kulise
staju između radosti i sete.
Dodira nema. Galebovi preteći lete.
__________________________________________

Zlatno runo novog doba

Rekli su da smisao mita
izmiče svakom ko ga čita
odlučan da usvoji mu nauk.
Takav je za njih uvek neuk
jer smisla mita odavno nema.
Ne nalazi ga ni priča ni poema
novoga doba bez čvrsta osnova,
bez snage misli, bez snova.
Svi obrasci istine i mudrosti
doimaju nam se kao ludosti
heroja koji nisu bili kao mi,
snevači umorni i tromi.
Čemu borba za čitav svet
koji drži luk ka nama napet
želeći da strelom nas obmane
da unapred zamišljamo rane
iako borba nam je nepoznata.
Ne krećemo se, ne otvaramo vrata
podruma, niti sa sedam brava,
ne krademo znanja svetlo bogu
koji to nije. Kraj tuđih nogu
klečimo kao robovi tehnokratije,
brojevi smo silne birokratije,
bez traga dobrote i humanosti.
Svedeni na niz statičnosti
u arhivama svetlucavih ekrana,
iščezavamo u ponorima dana
kao da nismo život sam.
Ne prepoznaje nas čovek, već program.
Odviše ličimo jedni na druge.
Preslikane smo kopije bednog sluge
neznanog entiteta na vrhu sistema.
Nema smisla, ničega nema
čega je bilo dok krvotokom misli
mit je strujao, sad sasvim suvisli
delić mozaika staroga sveta
koji nije dalek zbog mnoštva leta
što nas dele i razlikuju.
Sve dok nad nama bde i likuju
slepilo, mrtvilo, ohola lenjost
nikada nećemo steći prednost
ljudskih bića u ovome svetu
da svaki dan namenimo detetu
još nerođenom, u ideji živom.
Vratimo li  mit, proglasimo krivom
ideologiju bez manifesta što nas ubija,
oživećemo opet, kao što oluja
rušeći dotrajalo novom put otvara.
Čoveku je dato da svako dobro stvara.
________________________________________________________

Suncokreti

Meka toplina drumske prašine
pospano miruje kraj suncokreta,
nemih posmatrača zrelog leta,
jarkog u snazi podnevne tišine.

Crna zrna, te oči pomirljivosti
sa sudbinom crnih ptica, dželata,
dolaze nauštrb latica od zlata
rođenog iz varke neba i svetlosti.

Namah će polja biti poharana,
zaboravljene biće u suton setne glave
koje bez reči svaki život slave,
pa i onaj pust sa graktanjem vrana.

Sa sve manje snage zelenog stožera,
krtost ga osvaja, crnilo ga boji,
no suncokret do zadnjeg daha stoji
kao mudrost stara, života mera.
_________________________________________________________

Letnja noć

Mrak težak, sve je zasićeno,
zrak meseca, nebo okićeno,
pištanje tišine, redak lavež,
svitanje daleko, sna metež,
cvrčak lenj, sove huk,
tračak vetra, jak muk.
Čula snena, tromo telo,
jula noć, leto vrelo.

________________________________________________________

Zasićenja

Nijedan prostor nije bezmeran.
Svaki pokret, ma koliko smeran,
osujećen postaje kroz istovetnost
što tka je leta jednoličnost.
Duh je živ bio proleća kasnog
u noćima svežim, pogleda jasnog
u srž ostvarenja još nepostignutog,
u mir vremena od žurbe otrgnutog.
No, sad uspavan u jaru klizi
sputan zamorom noći, posvećen brizi
zbog nemoći da udah bude lak.
Loše sreće bivka najjasniji znak.
Moglo bi se mnogo i raznoliko,
stvarati i živeti šarenoliko,
poletno, ljubavlju biti uznesen,
zadovoljstvom dodira ponesen,
biti snažan, istrajan, nepobediv,
u svakoj slabosti svojoj nepovrediv.
Ali je ono što se ne kontroliše
nenadano postalo snažno odviše
nad malim i velikim okolnostima,
dokazuje moć, svim vrednostima
daje daljinu, dubi dno provalije
gde se silna snaga krije
od prilike da postane deo nas.
Eho svih pokušaja je umoran glas
bez toplog utočišta ušne školjke.
Zasićenja ovog su leta boljke.
Bez kraja isto, tromo, umorno,
dah željnim plućima izmiče uporno.
_____________________________________________________

Trag prošlosti

Po uzanom kolskom putu
škripe kola starih dana
zaboravima mnogih natrpana.
Kočijaš skriva nešto u skutu.

Neznano kuda sporo odmiče
smeškom tek vidnim ogrnut.
Prebačen preko ramena kaput
leprša na vetru, noć se primiče.

Spokoj prizora tog nam je neznan.
Dah starih vremena nestaje.
Ode li kočijaš, tad odmah prestaje
spona koja premošćuje bezdan

što zjapi pred nama strašan.
Sav nauk, sva zrela mudrost
ostaće daleko, sva huda starost
sinuće kao biser školjke pozamašan.

A mi ćemo videti sebe u nemoći
da nađemo novi put za nas i svet.
Daljina skriva sad kola. Jecaja splet
razleže se u prvim nijansama noći.

______________________________________________

Obezdomljenost

Znali su da dolazi zlo.
Tovare blaga žurno su krili
verujući u povratak i tlo
obeležavali suzama što su lili.

Nadati se bilo je lako
dok budućnost je neizvesna,
no i nada svenuće polako
u dugim noćima nesna.

Sva istina sjaće mesto zvezda
i života sokovi gorki će teći,
jer se novog doma gnezda
pronaći neće, i sve će uteći

što nekada bilo je smisao
postojanja u ukorenjenosti.
Ognjišta stara sve je zbrisao
vetar zla, obezdomljenosti.

Advertisements