“Odmerih život kafenim kašičicama”

Živi li se ili se preživljava? Mahom se nailazi na ovu drugu odrednicu perioda individue od rođenja do smrti. A opet, reč preživljavanje upućuje na misli o nekim neljudskim uslovima, uslovima koji se vezuju za vanredne životne situacije poput prirodnih katastrofa, ratova i slično. Pa, kako mi to onda preživljavamo?

Dan 1

Budiš se ujutru zgrčen pod pokrivačem, osećaš kako oko tebe struji hladnoća, kako rezak zimski vazduh lagano nadima i spušta zavesu, dajući joj lažan identitet živog bića. I dok je hladnoća dodatak konstantnoj zgrčenosti bića u oskudnim uslovima egzistencije, primoravaš sebe da otvoriš oči i suočiš se sa još jednim prostorom dnevne svetlosti u nizu mnogih, u kom treba nešto da započneš ili dovršiš, ostvariš ili napraviš promašaj. Kroz pukotine sasušenih drvenih roletni noževi realnosti probadaju ti zenice misli i ustaješ nevoljno, bez nekog određenog cilja, u nameri da bar odradiš ono što moraš, obezbediš minimum svrsi svog postojanja na nekom poslu, u nekakvoj poziciji koja danas jeste i sutra ne mora biti.

Ako je ta pozicija “privremena”, kako kažu, onda ti je još mučnije jer dostojanstvo čoveka sadržano u svesti o tome da svojim radom i sposobnostima obezbeđuje sebi udobnost egzistencije, oh, divne li pretpostavke, biva narušeno svešću o nepredvidivosti nečega što se po svojoj prirodi ne smatra takvim. Zatim, iskače ti pred očima slika šefa, poslodavca ili nekog ko ti je nadređen, misao o tome da potpuno zavisiš od nečije dobre volje ili okolnosti koje tog nekog snalaze. A istovremeno znaš da i taj neko ima nekoga zbog koga se možda oseća slično kao ti.

I dok se umivaš i ispijaš kafu, ako je imaš ili za nju imaš vremena, shvataš da su oko nas svuda lanci uzajamnih zavisnosti ljudi kao delova izvesne hijerarhije, kojoj ne možeš sagledati početak, izvorište, niti prodreti do ijednog drugog smisla osim onog koji sadrži model sličan robovlasničkom. To podrazumeva: imati potčinjene, tretirati ih na najgori način, širiti im svest o podređenosti, o nemoći i zavisnosti, o slabosti položaja, o uslovljenosti tuđom dobrom voljom ili naklonosti; model života u grču i nagonu da se preživi; o očaju i ispraznosti u svakodnevnim mehaničkim radnjama; želje koje se nikada neće ostvariti i njihovo uporno odbijanje da iščeznu; odricanje i odricanje i odricanje u najširem smislu te reči; birokratska zatravljenost i nepostojanje prava na bivanje čovekom, za početak, pa posle svih ostalih.

Već si obučen i dok ti se grči želudac, što od gladi kao egzistencijalnog fenomena, što od neizvesnosti kojoj ideš u susret, ti se krećeš kroz jutro i ne primećuješ ništa oko sebe, čak ni sitnice koje bi pesnicima mogle biti inspiracija za najlepše ode o životu. Zatvoren si u svoj četvrtasti svet briga i okupacija, premotavaš po glavi možeš li odgovoriti zahtevima dana jer, glavobolja već postaje suviše snažna, a ona povreda od pre pola godine nije valjano zalečena. Kada bi sebi mogao priuštiti neku rehabilitaciju, kada bi… Odbacuješ te misli koje bol samo pojačavaju… Ideš dalje, jer se mora.

Dan se odvija kao i obično, tebi je sad najveća želja da iz tog prostora poniženja i nevolje iskoračiš i da pohrliš svojoj kući, koja to, zapravo i nije, a možda i neće biti ubrzo, neplaćeni računi i kirije su dostigli visinu… Ne, nećeš da misliš o tome, treba biti pozitivan, treba verovati u dobro, zakon privlačenja i slično… Da, onda se hraniš tom mišlju kako ćeš uživati posle ručka ispružen na ležaju koji cvrči od muke godina.

Blog pokreće Wordpress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: