Odron ravnice

   Nevidljivi je ambis pred nama. Nesvesni njegove dubine, sanjamo snove o daljinama koje se kao utopija urezuju u zenice duše. Pred svako novo sutra prostiremo najmekanije tepihe mašte, ne sumnjajući u sposobnost da se suočimo sa tim da će ta ista mašta ostati zauvek usidrena u besmrtnom sutra. I tako već godinama, i tako svi.

   Odavno je čast prestala da se vezuje za vlast, iako rima čini magnetsku sponu među ovim rečima. Istrošena obuća prošlosti truli po ostavama, podrumima i tavanima. Besmisao habanja đonova po bespućima neizvesnosti, sa snažnom nadom u glavi da se svako zlo da pokoriti, vezati, zarobiti kao Baš Čelik negde iza bezbroj vrata i brava, a da se dovoljno mudri čuvari mogu pokazati kao sinonim besprekorne sigurnosti, ukazuje se pred našim očima kao  najveća zabluda svih nas, novovekovnih žitelja postmodernih predela groteske. Na mestu nekadašnjih lokvi krvi niču svakodnevno novi cvetovi maslačka. Lekoviti u svojoj gorčini, ostaće uvek lekoviti uzalud. Ne može nijedno grlo popiti još žuči posle svega. Ne može ni jedna glava shvatiti da ništa što je okrepljujuće i preporađajuće nema ukus lepote i užitka, već neprijatnosti koja izaziva grčenje stomaka. I kome, šta i kako reći, kad svi ogluveli su od silnog glasa medija i oslepeli su od blještavih ekrana. Za koga išta i činiti kada svako očekuje materijalno blago iza svake vrste delovanja.

    Mrak ugašenih ognjišta sve je gušći. Višegodišnji korov kao da je svake godine sve jači, oštrijeg trnja i oporijeg mirisa. Nema promene, nema pojave čistog prostora pod novim, korisnim mladicama. Stare drvoredi šljiva pred kućama, pucaju grane čekinjaste neurednosti, trulež skrivena u stablima umrtvljuje životne sokove. Umiru lati ljubičica neomirisane. Čak nema ni pasa koji bi ih obišli podignute noge. Damari života sve su slabiji. Postojeći su iznemogli i bez smisla, oni krepki i sveži ukorenili su  se u nepoznatom prostoru daljine. Tamo ljubičica nema, niti zrele šljive padaju po pločnicima. Tamo sve je uređeno za život na asfaltu, za život u estetici urbanog čoveka, koji ne haje mnogo hoće li išta od prirode uzeti da okrepi dušu punu smoga, mirisa plastike, betona, gvožđa.

   Ni ovo proleće nema ko da dočeka skidajući u znak dobrodošlice naslage zime sa tela, otvarajući se za nove oblike života, srcem radosnim zbog oživljene igre senki pod starom krošnjom. Iza debelih stakala, uronjeni u tone betona, umreženi u neverovatno duge i zamršene spiskove adresa i imena, ljudi se proleću dive uz ekrane, koji obećavaju toplo vreme i emituju veštački konstruisane slike idilične prirode. Sedeći u fotelji nastoje da emituju radost sebi samima. Međutim, bez usmerenosti ka onome što može da je prepozna i uzvrati je a da van njih  postoji, besmisleno je išta i pomisliti.

   Prva je pčela proleća sletela na tek stidljivo iznikao maslačak. Zadržala se neko vreme i užurbano odzujala ka novoj teritoriji, u njenom svetu prevalila stotine ljudskih kilometara, ali puna entuzijazma, moralna jer ne živi na tuđ račun, dobrodušna jer ne ugrožava druge zarad sopstvene životne dobiti. Prvi je mrav krenuo u pohod po zaostale mrve na pločniku gde je staračka drhtava ruka ispustila još toplu veknu hleba. Strpljenjem nesvojstvenom čoveku, potrajala je borba oko prenošenja tereta na krtim leđima. Ali, mrav nikada nije sam. On se nije otuđio od kolektiva, nije se zatvorio u samo svoju zemljanu odaju. Gozbu će podeliti nakon složnog, nesebičnog zalaganja za svoju dobrobit podjednako veliku kao za tuđu. Plahe i nemirnih krila, prve laste nalaze mnoštvo bezbednog prostora da sviju nova gnezda. Opustelost godi njihovoj prirodi. Mladi će ptići bez bojazni za život dočekati i paperje i perje, poleteti po prvi put bliže plaveti koju više ne kontroliše ni Bog ni priroda, već neka nevidljiva i neshvatljiva moć u ko zna kom delu sveta. Nije li možda bezbrižnost lasta upozorenje da je nemoguća bezbrižnost ljudskog stvora?

     I dok lagano pada veče u kom snaga sunca najsvetlija biva u bojama koje kontrastiraju noći, u nastupu svežine skriva se i nešto strašno, nešto što savremenog čoveka užasava. Nekadašnja težnja da bude u harmoniji sa prirodom zamenjena je težnjom da boravi u disharmonično uspostavljenom kolektivu, negde u urbanizovanim sredinama u buci i nikada sam. što ne znači da nije usamljen. I dok ravnicom struji svežina prolećne večeri u kojoj usamljen čovek uzalud čezne da susretne drugog usamljenog čoveka, te da se istovetna stanja u sudaru rasprše i iščile, gradovi vrve od koraka, pokreta, smeha i svetla, ugušeni mirisima koji bude glad čula. Nepremostivi jaz među dvema slikama  dovoljan je znak neuravnoteženosti sveta koji ne nalazi put da se vrati u prvobitan oblik umerenosti i uspostavljenosti u ravnoteži.

Čovek nikada ne očekuje saplitanje, poniranje, gubitak tla pod nogama tamo gde sve je ravno. Ravnica je sinonim opuštenosti, sigurnosti, preglednosti, imanja kontrole, lakoće kretanja, vidljivosti i izvesnosti. Možda je nekada tako bilo. Gde god da se danas po ravnici korača, svuda se odranja smisao i čovek ostaje dugo da lebdi užasnut jer nema oslonca i jer ni jedna staza koju u mnoštvu drugih jasno vidi ne može da mu pripadne. On je u bestežinskom stanju besmisla. Putevi oivičeni drvoredima ostali su u sećanju, a goli predeli nova su datost u kojoj nema gde da se počine i okrepi. Zrnevlje za gladne i umorne ptice što nad glavama ispucalih ruku od teškog rada lete ubuđavilo se u starim džepovima koji više ne podnose nebo nad sobom, već samo tvrd crep trošnog krova. Kovitlanje prašine od koje nema ko da beži i zaklanja rukama oči podseća na silu kojoj se ne može stati na put, na snagu iznad ljudske i potonuće čoveka u dubine nigdine.

Tako se svakodnevno ravnica sve više prazni. Tlo čvrsto odranja se u rastresitosti nepoznatog porekla. Sve što se pretvori u svoju suprotnost tu je da bi opomenulo. Kada, međutim, opomenu nema ko da čuje, što zbog gubitka sluha primerenog protoku vremena, što zbog nepostojanja ušnih školjki u kojima bi došlo do zvuka, onda ni sama opomena nema svoga smisla. Sva širina i prostranstvo postaju parodija sopstvenog smisla, jer čovečanstvo teži zbijanju na malim površinama gde se valja boriti za svaki udah, za svaki atom prezasićenog vazduha nečim što je nepotrebno tuđim plućima. Čovek pljuje po višemilenijumskom ustrojstvu sveta, po prirodi svih stvari, po smislu sopstvenog bitka. Želi sve nesvojstveno, neprimereno, neprirodno, nezadovoljavajuće.

Nema još mnogo svedoka odrona. Kada i poslednji nestane, ostaće samo reči. U opasnosti su i one, jer nikome više do njih nije stalo. Možda, u nekoj budućnosti, leži nada u arheologu žednom sećanja koji će naići na njih kopajući po neobeleženim terenima u umrlog života.

Advertisements

Bajke kao refleksija beznačajnosti običnog čoveka

Ne postoji individua koja nije jednim delom života bila uvođena u fantastičan  svet bajki. Moralni aspekt bajke – borba dobra i zla, iz koje dobro uvek izlazi kao pobenidk – smatra se presudno važnim u vaspitanju individue. Ističe se povoljan uticaj fantastike na dečju maštu, koja će tokom vremena potpomoći obogaćivanje unutrašnjeg života i obezbeđivanje snage da se istraje u realnosti pomoću stečenog uverenja da dobro uvek pobeđuje zlo.

Ako posmatramo bajkovnu duhovnu zaostavštinu koju moramo usvojiti, ako nikako drugačije, onda kao arhetip ljudske sudbine ovih prostora, neminovno je suočavanje sa činjenicom na koju malo ko obraća pažnju, jer je ona opšte mesto bajke, jedna od njenih podrazumevajućih funkcija. Reč je o tome da junaci uvek bivaju predstavnici nekog višeg staleža, najčešće vladarskog, te samim tim potiču iz bogate porodice, sve im je na dohvat ruke, svi žele da im pomognu, iako su prepreke koje treba da savladaju ozbiljne i po život opasne. Činjenica da mogu da imaju sve, a to sve ih ne čini zadovoljnim, već otkrivaju svoju neskromnost i žele baš ono što im izmiče, može nas učiniti dodatno zamišljenim nad ljudskom prirodom. Oni koji imaju sve što je običnom čoveku nedostižno čak i u snu, uvek žele  više. A pošto to više uvek i dobiju, šta ostaje za obične ljude, bez plemenitog porekla, bez bogatstva i bez ikakve moći?

I bez teoretičara književnosti ljudi su upućeni u to da je svet bajki svet fantastike, da je više nerealan, bez obzira na sve realne elemente koji u njemu egzistiraju. Čudesa  su toliko velika i u stvarnom svetu nezamisliva, da ne ostavljaju prostora za postavljanje njihovih premisa u realnom. Jednostavno, niko ni ne nastoji nešto slično postići. Ipak, zašto onda nakon čitanja bajki u običnom čoveku ostaje nekakav ukus goričine, nemir koji tinja i mnoštvo refleksija o sopstvenom životu koje dovode do svođenja računa i bednog skora na kraju?

Svet u kom danas živimo neverovatno podseća na svet bajki koji smo upoznavali od detinjstva. Masa je oličenje običnih ljudi koji nikada, ili zanemarljivo retko, dobijaju neku važnu ulogu kao glavni akteri. Vladajuća elita je slika junaka bajki koji imaju bogatstvo i imaju moć koju ono podrazumeva. Ona se ne ograničava samo na moć volje da čine šta žele, da upravljaju, zahtevaju, stiču, već i na moć unutrašnjeg bića da svoja htenja rasprostre i na ono gotovo nemoguće. Isto to nemoguće postaje realno ostvarivo u trenutku kada akter započne svoje delanje u okviru funkcije potrage.

Valja nam u svemu ovome podvući jednu važnu razliku koja se mora imati na umu. Vreme mita i arhetipova odavno je za nama, ali oni još uvek egzistiraju kroz njihovu revalorizaciju, odnosno parodiju osnovnih poruka i značenja, kroz izvrtanje osnovnih vrednosti koje ubedljivo oslikavaju narušenu ravnotežu sveta modernih vremena. Iako nam u ovom slučaju nije potrebna moderna književnost da bismo do kraja osvestili tu promenu u predodređenosti sveta za osnovne obrasce razvoja i postojanja, svet bajki postaje odlična površina refleksije svih postojećih iskrivljenja i poremećaja.

Nije nam potrebno ni mnogo više od oslanjanja na glavne junake bajki. Njihov osnovni zadatak je bio da savladaju zlo u svetu koje je dovelo do poremećaja ravnoteže ne samo u njihovim životima, već i u širem kolektivu. Iako su bili bezimeni, oni su mogli da vladaju svetom u smislu pokoravanja ostalih bića  sebi i njihovog  navođenja da im budu pomoćnici u savladavanju prepreka koje je zlo postavilo. Ako su pomoćnici bili obični ljudi, onda su oni najčešće pomagali rečima. Savetovali su kako prevladati prepreku koje zlo postavlja. Samim tim bili su oličenje mudrosti, ali nisu u sebi sadržavali snagu ili nisu imali moć da deluju i sami nešto učine. Statičnost im je glavna odlika u fizičkom smislu, a moć mišljenja izražena do zadivljujućeg nivoa.

Moderna vremena donela su veliki i važan preobražaj junaka. Oni koji deluju kao glavni akteri sada više ne stupaju u borbu protiv zla koje će doneti opštu ravnotežu u svetu. Bore se na strani zla jer je ta strana jedini put do njihovog dobra. Dobra koje se ograničava na jednu individuu, na onoga ko ima novac, jer danas novac daje moć, silu, vlast, položaj. Obični ljudi više nisu dobronamerni mudraci-pomagači, već instrumenti koji služe u najnemoralnije svrhe pokoravanja onog kolektiva iz kog se poteklo, ili šire, i ne u svrhu uspostavljanja narušene ravnoteže, već produbljivanja nesklada.

Kategorija bezimenosti, najvećom merom, ostala je ista. Čak i kada se negativni junaci, koji su nekada bili pozitivni, poznaju po imenu, to nam je sasvim nevažno, jer sila kojom raspolažu čini ih nedodirljivim, a njihovo ime ostaje uvek zaštićeno jer se krivica spušta na identitet nekog drugog, te kao da i nisu imenovani. Identiteti se lako maskiraju, iako su nam poznati. Aura oko njih u svakom trenutku može da se učini onakvom kakvu nosioci identiteta žele da poseduju, a poznavanje istine više za obične ljude nije mudrost koja pleni, već teret koji postaje nepodnošljivo težak jer nemoć individue da nešto promeni podiže se do granica maksimuma.

Kao što ni u davna vremena, univerzalno određena i uspostavljena u univerzalnom prostoru, običan čovek, nepoznat jer je bezimen, nije imao prostor za njega predodređen da deluje, uspe, dostigne sreću i uspeh, tako ostaje i do danas. Taj arhetip malog čoveka preslikava se neprekidno, umnožava, raste, potvrđuje. Sve ostalo postoji u sličnom obliku, samo što su dublje i važnije dimenzije sada shvatljive u ključu negativnih vrednosti. Svet je, shodno razvoju nauke i tehnike, trebao poći svetlijim stazama, a bajke su mogle biti svedočanstvo prevaziđene nesavršenosti u kojoj je bilo prostora da caruje zlo. Ipak, čini se  da to nije tako, niti ima izgleda da će biti. Moderan čovek pogrešio je u svojim izborima, iako je virtuelnim svetovima uslovno stvorio mogućnost privida svetova bajki. Nema junaka koji bi nešto mogli učiniti. Još uvek junaci moraju imati određene atribute da bi bili junaci, bez obzira što nose negativan predznak. Upali smo u jedan začarani krug, a ključeve za silne zaključane brave pojeo je mrak nekulture, nehumanosti, nemoralnosti i mnoštva onoga što u svom nazivu sadrži negaciju svekolike vrednosti.

Poučen bajkovnim tekstovima da je uspeh, sreća, moć nešto što pripada samo odabranima, običan čovek digao je ruke od sveta, spustio oružje, prestao čak i da mudruje, dopustio da mu i misli okuju lancima neistina koje bilo koju alternativu sasecaju još u korenu. On sada boravi u svetu u kom su čudesa moguća, ali ne tako da ostave trajne posledice po realnost. Dok ih posmatra i doživljava u nekoj suludoj ekstazi, istovremeno osiromašuje svoje mogućnosti da napravi nekakav važniji životni korak, da ostavi za sobom nešto što će svedočiti da je postojao, kao što bajke večno pamte dobre i plemenite pomagače. Ni ne pomišlja da bude ikakav akter, pa čak ni aktivno da misli. Heroji negativne prirode se sve više množe, naticanje u njihovim borbama za pokoravanje sveta sve je očevidnije, a mreža sa bezbroj čvorova sukoba i poremećaja sve se više širi. Svi u njoj dišu kao ribe na suvom dok se nad svetom nadnosi osmeh moćnika ogrezlih u zadovoljštini zla.

Zatvor slobode

Sloboda je reč prejaka, možda reč koja ima najšire značenje. Svako od nas ima sopstvenu volju koju ostvaruje slobodom mišljenja, odlučivanja i postupanja. Sve što je oko nas normirano i određeno kao pravilo ili zakon koji podrazumevaju poštovanje, često nas dovodi u stanje besa ili ogorčenosti ukoliko se kosi sa našim poimanjem slobode. Nažalost, sloboda uglavnom ima previsoku cenu, jer u težnji da se ona dosegne kroz život mnogi stradaju zamerajući se onima koji pravila i norme propisuju.

Svakako da ljudski život mora biti uređen nekakvim pravilima i zakonima. Inače, život ne bi imao smisao, odnosno, svet bi bio u haosu i tek tada ostvarenje slobode ne bi bilo moguće. Na kraju krajeva, sloboda ne može da se oseti ukoliko ne postoji nešto što joj se suprotstavlja.

Menjanjem sveta, samim tim i filozofija života, političkih sistema i svega onoga što u sebi nose, neprekidno se težilo da se stepen čovekove slobode podigne na viši nivo. Najpre, težilo se da se čovek oslobodi strahova od prirode i pojava u njoj koje nije mogao da kontroliše i nije ih razumeo. Kasnije se čovek borio da se oslobodi uticaja crkve i njenog učenja koje je na nov način pokoravalo ljude zastrašivanjem i ubeđivanjem da postoji nešto čulima nedokučivo što ih može nagraditi ili kazniti, da postoji svet savršeniji od ovog i da tek smrt može doneti istinsko zadovoljstvo ukoliko se živelo moralno.

Kada je dominacija crkve postala nepodnošljiva, iako nikada nije bila potpuna, jer su bogati staleži uvek nalazili načina da novcem steknu slobodu, na horizontu se pojavio humanizam kao duhovni pokret koji je želeo da oslobodi čoveka stega sujeverja, neznanja, robovanja prebogatim crkvenim upravama. Umnogome je poboljšao život čoveka upoznajući ga sa njegovim slobodama, ali ne u svim delovima sveta i Evrope. Tek će filozofija racionalizma, koja za sobom povlači liberalizam, prosvećenost i prosvećeni apsolutizam učiniti konkretnije korake i obuhvatiti mnogo šire prostore. Talasi borbe za čovekovu jednakost  i slobodu odlučivanja kako će proživeti svoj život zatalasao je Evropu revolucijama, naročito pred kraj 18. stoleća. Bio je to veliki zanos koji će probuditi u romantizmu i manje narode nad kojima se još uvek vijorila zastava porobljivača. Promene su se odvijale sporo, ali jednom pokrenute, nisu se zaustavljale. Međutim, pitanje je koliko su one zapravo plodotvorne, kakve posledice imaju i kakav je njihov ishod u današnjem vremenu.

Neprekidno se vodi polemika oko toga jesmo li svi mi jednaki kao ljudi, s obzirom da se rađamo uglavnom isti – fizički i psihički sposobni da se razvijamo i nadograđujemo u najširem smislu. Da bi se čovek ostvario u svoj svojoj punoći, ili se bar potrudio da to tako bude, on mora činiti nešto više u životu od onoga što podrazumeva preživljavanje: zadovoljenje osnovnih životnih potreba i minimalni procenat rada koji će to omogućiti. Preduslov za to je obrazovanje i duhovni razvoj. Oba podrazumevaju širenje vidika, osposobljavanje za kritičko mišljenje i otkrivanje sopstvene više svrhe postojanja. Ostaviti nešto za sobom, ma koliko to malo bilo, važno je kada se u obzir uzme da i to malo od svakog pojedinca u zbiru daje mnogo. Samim tim, čovek može da ostvari večni ideal – slobodu, jer ma koliko se trudio da bude slobodan fizički od nekakvih obaveza ili kontrole, on slobodu nikada neće dostići ukoliko je ne poseduje u svom umu.

Nažalost, prošlost nas nije dovoljno naučila, nismo savladali njen nauk, te sloboda o kojoj je reč teško da može biti ostvarena osim u retkim individualnim slučajevima. Jer, danas se neprekidno suočavamo sa manje ili više direktnim mehanizmima vlasti koji nam govore šta i kako ne smemo da mislimo. Došli smo do sledeće situacije: manjina ne podleže sistemu manipulacije mišljenjem i ujedno iz tog sistema biva isključena, a većina pristaje da razmišlja nekritički i ponavlja obrasce mišljenja koji joj se nameću putem sredstava informisanja, društvenih mreža, pa i obrazovnog sistema. Olako pristajemo da mislimo ono što vladajućoj eliti odgovara. Prepuštamo im svoje dragocene umne sposobnosti i time kočimo duhovni razvoj. Živimo kao tela unutar kojih nema duše jer je ona u posedovanju nekog drugog. Zbog toga nama sloboda kao kolektivu ostaje nedostižna, a time i pojedinci ne mogu da je osvoje.

Neka svako čini šta hoće u prostoru svoje intime –  glasi vladajuća parola koja je naveća laž današnjeg vremena. Druge itekako zanima šta je to što ljudi čine u svom domu, ili pak na mestima gde imaju pravo da čine šta žele ukoliko nikoga time ne ugrožavaju. Začarani krug posmatranih i onih koji posmatraju (da ne kažemo i da zaključuju suviše slobodno) ne prekida se nikada i uloge se stalno menjaju. Sve je javno, ili se bar svi tako ponašaju. Jedna od mnogobrojnih posledica je iskrivljenje značenja pojma privatno. Ono prestaje da postoji ukoliko se na trenutak ne obznani, paradoksalno, kao javno. Tu se vraćamo do sintagme naznačene u naslovu – zatvor slobode. Naime, populacija teži tome da čini ono što će druge da zainteresuje, pa često i da načini nekakav šokantan korak kako bi privukla pažnju i stekla neku popularnost. Koliko je to pogrešno izlišno je govoriti, jer time se narušava interesovanje za odistinske vrednosti i činjenja vredna pažnje. Svi imaju potrebu da dokazuju koliko su slobodni čineći nešto i odmah to isto pretvarajući u javno, kako bi  potrebno priznanje pristiglo. Ljudi se javno povređuju, umiru, bahate, prikazuju kao nemoralni ili nehumani, javno se raduju, stvaraju nešto, zbijaju šale u cilju da zabave i reklamiraju nešto što nazivaju humanošću.

Imati nešto u svojoj intimi što će se skrivati od drugih postalo je nepopularno. Jer, ako niko ne zna šta se to poseduje tajno, onda kao da ni ono samo nema svrhe. A sa druge strane, nova ljudska strast postala je potreba da se po tuđoj intimi istražuje i nastoji da se ona pokrade, time što će se informacije o njoj predstaviti pre nego što ih sam imalac učini javnim. Svi su okrenuti ka životima drugih i beskrajno uživaju u momentima u kojima o tuđoj privatnosti slušaju, gledaju priloge ili samo nagađaju. Niko više nema strpljenja da čeka, svi žele da budu oni koji će neku sablažnjivu vest prvi da objave i na osnovu toga da postanu dostojni priznanja.

Oni kojima takav način postupanja smeta, obično bivaju najveće žrtve novih modela ponašanja i interesovanja. Iako je svet oduvek težio da zauzme pravac razvoja koji će ga dovesti do najvišeg stepena slobode i za kolektiv i za pojedinca, on se u poslednje vreme sve više regresivno odvija i baca čoveka u stege onoga što se odvajkada pokazivalo kao ideal – u stege slobode.

Sloboda je preuzela oblik nečega što se nanovo mora potvrđivati i što se mora obznanjivati kao takvo. Sloboda je postala nešto što podrazumeva i neljudskost i surovost. Sloboda je postala čoveku dušmanin jer ga obavezuje na mnogo toga, što nije u njenoj prirodi. Sloboda nas opominje da se u svetu događa nešto što će je zauvek učiniti nakaradnom, ekscentričnom i večno željenom, gotovo nedostižnom u izvornom obliku. Jer, čovek je slobodan da misli ono što misli, da veruje u šta veruje, da se opredeli za neki model života, da ima svoj sistem vrednosti, da voli koga želi da voli, a da ne voli ono što mu se ne dopada. Ima pravo slobodno da se opredeli za profesiju, da li će živeti sam ili u zajednici, da li će imati potomstvo, da li će biti politički orijentisan, da li će ceniti i poštovati nešto ili neće. Kada se stvari tako postave, onda one i nisu suviše komplikovane. Međutim, problematika nastaje u trenutku kada se neko, manje ili više opravdano, usmeri na nečiji odabir nekoga, koji bi trebao biti potpuno slobodan i nezavistan.

Možda će nam sloboda postati dostupna onoga trenutka kada prevrnemo naglavačke postavljena shvatanja na pravu stranu. Možda će nam biti dostupna kada odlučimo da se suočimo sa sobom i kritički promislimo sopstveni položaj u svetu. A možda onda kada shvatimo da samoća nije uvek toliko loša, jer tek ona može da garantuje da smo slobodni – da delujemo, mislimio i činimo zarad sebe, i samo zarad sopstvenog dobra. A možda će sloboda ostati zauvek ideal, utopija, nedostižna metafizička ideja. Odgovornost je na nama, odgovori u nama.

Zloupotreba subkulture u nekulturnom skrnavljenju istorije

Postmoderna epoha u umetnosti, ali i kao duhovna atmosfera sveta uopšte, ponudila nam je  odraz realnosti u kom se zamagljuju granice među umetnostima, žanrovima, formama, oblastima nauke, kulture, istorije, originalnog pečata stvaraoca i priređivača već postojećih dela. Sve se prepliće, nadovezuje, nastavlja, ali i sukobljava, poriče, negira. Postmoderna je podvukla veoma važnu istinu savremenog čoveka o kojoj je u umetnosti počelo da se govori nakon Drugog svetskog rata nešto slobodnije i direktnije, a to je istina koja kaže da sve može i ne mora da bude istinito, da smo upleteni u mrežu raznovrsnih tekstova koji svedoče o prošlosti, a mi nikada ne možemo biti sigurni u pouzdanost onoga o čemu nam govore.

Približno u isto vreme kada se pojavila postmoderna nastao je i Punk  kao muzički pravac i kao subkulturna pojava koja je obuhvatala  odevanje, način života i sistem vrednosti. Čini se da je lako dovesti u vezu sveopšte osećanje nesigurnosti koje se pojavilo kao posledica delovanja totalitarnih sistema koji su mase držali pokornim namećući im osećanje latentnog straha da ne učine nešto što je zabranjeno i time ugroze svoju bezbednost i život. Kulturno-obrazovne institucije bile su zadužene da šire postulate vladajuće totalitarne ideologije i da kroje pokorne građane koji su u prividu jednakosti ličili jedni na druge kao klonovi. Zato je Punk rekao “ne” dominantnim sistemima i ideologijama i svoje pristalice učinio ekstremno drugačijim, najpre u bukvalnom smislu – u pogledu odeće, boje kose, frizure, a zatim i po vrednostima koje su zastupali: život van sistema, prvenstveno izbegavanje obrazovnog sistema i samostalno obrazovanje, jednostavan život i najjeftinije životne potrepštine, izvestan vid anarhije u smislu negacije lažnih vrednosti građanske kulture i sistema vrednosti koje je dominantna vlast propagirala. Nekada bi anarhična nota narastala do te mere da se pribegavalo nasilništvu i brutalnom sukobljavanju sa organima vlasti. Ali, to su već neki ekstremniji oblici Punka koji se udaljavaju od njegove osnovne premise.

Nažalost, pobuna duha Punk subkulture nije naročito urodila plodom. Ako sagledamo mehanizme kojima današnja vlast deluje, možemo uvideti jedan ogroman paradoks. Nakon što su pali totalitarni režimi i ustupili mesto demokratskim, položaj čoveka postao je još lošiji po pitanju slobode nego što je to bio slučaj pod represijom totalitarizma. Pali su veštački stvoreni živi bogovi, srušila se njihova podanička carstva, ali se urušio i jedan važan temelj demokratije koji je definisao još Aristotel, a on podrazumeva bar relativnu, ako ne i potpunu jednakost svih. I dok se socijalizam zalagao za statusnu jednakost pojedinaca, banalno rečeno, demokratija je, kako vidimo, tu jednakost zabašurila u neki tamni ćošak i onemogućila ljudima jasan uvid u stvari primenjujući jedan veoma vešt mehanizam manipulacije. Umesto da širi strah od onoga što se ne sme činiti, ona je poslegla za mnogo sofisticiranijim oružjem koje nam govori šta i kako ne smemo misliti. Stvarajući privid slobode oko nas, oduzela nam je slobodu u nama i poništila osnovnu karakteristiku čoveka kao živog bića: slobnodno mišljenje.

Danas mislimo samo ono što je u skladu sa stavovima, vrednostima i delovanjima onih koji su na vlasti. Mediji i društvene mreže obasipaju nas sa mnogo više informacija no što smo mi u stanju kritički da sagledamo, te smo i izgubili tu naviku, u nekim slučajevima potrebu. Pretvoreni smo u  nešto što podseća na elektronski oblikovane i vešto programirane mehanizme kojima se upravlja na daljinu i bez primene sile. Institucije u kojima se obrazujemo dodatno pospešuju našu povodljivost i sklonost nekritičkom i neanalitičkom prihvatanju informacija. Ko se usudi da kaže nešto van zadatih okvira ubrzo biva udaljen i onemogućen u bilo kakvom delovanju. Vlasti nisu potrebni ljudi koji umeju da misle, već oni koji mehanički prihvataju sve i klimaju glavama udobno zavaljeni u svoje fotelje, omlitavelog tela i mozga pretvorenog u žitku masu po kojoj plutaju izumrle sive ćelije.

 S obzirom na dominantan model života današnjeg čoveka i njegovu problematičnu umnu aktivnost (ili neaktivnost) možemo videti da postoji nešto mnogo gore od praznih džepova i bankovnih računa, a to je prazna glava, glava koja ne ume da misli i koju mogu naterati da misli samo određene obrasce. zbog tog siromaštva čovek je prestao da bude aktivan svedok događaja, učesnik u njihovom vrednovanju, prihvatanju ili odbacivanju, podržavanju ili osuđivanju. Ne samo da se ljudima kroji budućnost, već se sve češće seče, prekraja, modeluje i menja i njihova prošlost. Nije teško zamisliti na koji bi način dokumenti koji govore o prošlosti mogli da se lažiraju, oni važni da se skrajnu, a da se ponude novi kao jedini validni. Podjednako opasno može biti i nerazumno poigravanje sa istorijskim činjenicama,  njihovo pogrešno interpretiranje u duhu novog vremena kako bi se, pod izgovorom da se prošlost proslavlja, dospelo u fokus javnosti. I to one javnosti koju čine građani umorni od svega, vođeni devizom šta me se to tiče, važno je da mi bude zabavno.

U pomenutom kontekstu našla se nedavno organizovana izložba koja, s obzirom na uspavanost većeg dela populacije Srbije, nije naročito promišljena, niti vrednovana u realnim okvirima i po merilima zdravorazumskog i zdravoduhovnog odnosa prema temi. Naime, Maja Gojković je sa ponosom otvorila izložbu “Pank portreti dinastije Obrenović” Aleksandra Leke Mladenovića. Ona je izjavila tom prilikom da je ovakav umetnički potez Mladenovića očuvanje tradicije i njeno oživljavanje u savremenom kontekstu, čime je ujedno približava mladim naraštajima. “Verujem da ovaj umetnički pogled na istoriju Srbije nikoga ne može da ostavi ravnodušnim, da današnjim generacijama može da približi život tog doba, ali i misli i osećanja ljudi koji su obeležili jedna deo naše istorije,” izjavila je Gojković.

Čini se da je Maja Gojković načinila više grešaka dajući ovu izjavu. Najpre, današnje generacije nikako ne mogu da život tog doba osete bliskim jer retko koga od mladih zanima vreme devetnaestovekovlja obeleženo ustancima, krvlju, potiskivanjem Turaka sa ovih prostora, životi sela koja su bila epicentri ljudskih aktivnosti, vreme u kom su pruge tek bile u izgradnji, gde se putovalo konjima, živelo u velikim porodičnim zajednicama, često gladovalo i kada se za svaki zalogaj hleba moralo dobro pomučiti. Današnji mladi naraštaji izdanci su tehnokratske kulture, navikli na urbanu atmosferu megalopolisa, na udobna virtuelna putovanja oko sveta ili na prednosti modernog saobraćaja. To su uglavnom usamljenici nenaviknuti na neposredne kolektivne oblike života, mahom članovi samo virtuelnih grupa, umesto patriotizmom isukanih sablji i jatagana koriste se najsavršenijim oružijima kao privilegijom popularnih junaka virtuelnih igara, svu egzistencijalnu brigu prepuštaju roditeljima stajući iza prilično loše fasade takozvanih školskih obaveza koje ih prilično iscrpljuju jer je svaka usmerena mentalna aktivnost za njih kao robija. Naviknuti na to da mašine misle umesto njih, pa čak i da im omoguće svakodnevni opstanak dok im spravljaju ili prilagođavaju hranu i piće, mladi u Srbiji imaju neke druge teme koje ih preokupiraju.

Svakako da aktuelni modeli života koje mladi upražnjavaju nisu nešto što treba videti isključivo iz negativne perspektive. Međutim, činjenica koja govori u prilog tome da oni sve manje samostalno misle i da njihova interesovanja koja se odnose na bilo šta van aktuelnog trenutka drastično opadaju, ne može se tek tako pobiti. Uz prazne nade Gojkovićeve o spajanju prošlosti i sadašnjosti u iskustvu mladih, udenulo se i prilično problematično uverenje o tome da Punk može da doprinese uspehu tog čina. Poznato nam je da je Punk na ovim prostorima odavno pao u senku pop-kulture i da naročito od devedesetih godina postaje marginalizovan i sveden na veoma uzak krug onih koji ga konzumiraju,  bilo kao muzički pravac, bilo kao način života. Šta je Punk mogu da znaju samo starije generacije, oni koji su stasavali u drugačijem sistemu vrednosti i u vremenu kada je sticanje znanja bilo nešto čime je većina bila okupirana. Imati što šire znanje bila je jedna kulturna paradigma. Nju je danas zamenilo interesovanje samo za jednu oblast ili mali broj sličnih. Suviše lako stizanje do informacija, kako nam se čini, ugasilo je glad za njihovim trajnim posedovanjem, a to se nekako uklapa i u duh vremena u kom se zaboravilo na kritičko promišljanje bilo kakve informacije. Kratkoročnost njihove aktuelnosti kao da je načela i nekadašnju potrebu za erudicijom i svestranim poznavanjem opšte kulture, najjednostavnije rečeno.

Današnje generacije, da podvučemo, teško da mogu da požele da se vrate u devetnaesti vek i teško da mogu da razumeju Punk kulturu. Ona, jednostavno, nije deo njihovog habitusa. Kako onda Punk može doprineti tome da se dinastija Obrenović proslavi u onom duhu u kom zaslužuje? Nije li to lakoverno nasedanje na nečije igrarije sa onim sa čime se ne smemo igrati? Ukoliko umetniku manjka inspiracije ili publiciteta, ne možemo i ne smemo ga podržati u umetničkim projektima koji su neukusni i koji važne istorijske ili kulturno-tradicijske vrednosti uspostavljaju u ravni koja ih negira. Pokušaćemo da skrenemo pažnju na neodrživost veze između onoga što je dinastija Obrenović pružila srpskom narodu, a što i danas osećamo kao važno, i između Punka kao stila, forme i ideje u čiji kontekst ih Mladenović smešta.

Najpre, valjalo bi se osvrnuti na presudne momente u vladavini Obrenovića i onome što joj je neposredno prethodilo. Prvi srpski ustanak označio je odlučno suprotstavljanje turskoj vlasti na ovim prostorima. Miloš Obrenović se istakao u toj pobuni, da bi postao vođa Drugog srpskog ustanka podignutog u Takovu. Do poslednjeg dana borio se, kao i ostali Obrenovići, da suzbije strane uticaje i Srbiju učini što samostalnijom. Za vreme njihove vladavine ukinut je feudalizam, otvarane su škole, podizane i obnavljane crkve i manastiri, pomagani su intelektualci, ulagalo se u štamparije, sagrađene su neke od najlepših građevina, donet je Sretenjeski ustav,  Srbija  se teritorijalno širi i postaje kraljevina. Bilo je to vreme modernizacije države u svakom pogledu, njeno osamostaljivanje i izgradnja po modelu moderne evropske države. Obrenovići su ulagali u sva ona polja života koja su državi bila potrebna da bi njen narod osećao stabilnost, nacionalni integritet, kulturnu, naučnu i svakovrsnu drugu samostalnost i razvijenost.

Kada je reč o Punk usmerenju, ono nikada nije na strani zvaničnih institucija, sistema, državnog uređenja, dominantne kulturne paradigme. Punk je alternativa uređenom i unapred predodređenom modelu života koji oblikuju zakoni, pravila, kulturni, naučni i bilo kakvi drugi modeli. Punk nije usmeren na nacion, već na male skupine unutar njega koje se razlikuju i koje teže nezavisnosti, a ne ujedinjenju u jednom nadindividualnom smislu. Poznata pesma Sex Pistols-a, “God, save the queen”, parodija je nacionalne i kraljevske himne Ujedinjenog Kraljevstva i verno oslikava odenos Punka prema nacionalnom, kolektivnom, prema vlasti uopšte. U ovom slučaju Mladenović ispod slike kraljice Natalije stavlja naslov pomenute pesme kao citat, što se ne može razumeti nikako drugačije no kao izrugivanje poštovanju vlasti. Time, svakako, nije proslavljeno postojanje Obrenovića u istoriji Srbije, već se, bilo direktno ili nesmotrenom igrom citatima, daje vrsta ironičnog odnosa spram važnosti dinastije Obrenović.

Veoma važan faktor percepcije današnjih ljudi jeste estetski utisak koji im se nudi. Naši životi neprekidno se odvijaju na tržištu, bilo virtuelnom, bilo realnom. Konkurencija je dostigla ogromne razmere i u njoj pobeđuje onaj koji privuče kupce najpre estetskim detaljima. Ako govorimo o dinastiji Obrenović i njihovom značaju za današnje vreme, onda moramo biti svesni da bi upravo taj estetski faktor mogao da prikuje poglede za sebe, te tako pobudi radoznalost, ali i neke druge kategorije odnosa spram istorije, kao što su poštovanje, interesovanje u širem smislu i slično. Punk je nešto sasvim suprotno estetici, on je antiestetika, antilepota, neurednost, katkad nakaradnost, neukus. Jarke boje, poderana odeća, metalni predmeti, obrijane glave sa čiroki frizurom, pirsing i minđuše po čitavom telu samo su neki detalji Punk antiestetike. Utisak nehigijene, neurednosti i nemara spram sebe obično ovakve ljude etiketiraju kao nepoželjne u blizini, pomalo zastrašujuće i opasne. Može li se u antiestetskom maniru prikazati istorijsko vreme i dinastija koja ga je obeležila? Može li se tako olako shvatiti način na koji se može slaviti istorija? Pošto je reč o portretima Obrenovića, onda se moramo složiti da Punk stil jeste neprimeren ovom umetničkom postupku, jer ukoliko bi antiestetsko obeležje Punka bilo uklopivo u sliku o Obrenovićima, to bi značilo da govorimo o neuglednim, zapuštenim, provokativnim istorijskim likovima kojima je bio stran veoma važan aspekt uređenja života. To bi značilo da su oni bili socijalni autsajderi obeleženi nečim vidljivim od čega su se drugi sklanjali. Poprilično pravo prisvajamo da u to sumnjamo.

Ako danas realnost sve više biva okupirana virtuelnim svetom, što zbog zadovoljenja čovekovih potreba za zabavom, opuštanjem i druženjem, što zbog nekih konkretnih životnih potreba i moranja, to ne znači da iz čovekovog iskustva treba iskoreniti zdrav odnos prema prošlosti, vremenu i svetu kakav je nekada postojao, prema vrednostima koje u sebi sadrži i prema konkretnim događajima koje istorija pamti. Ovakav odnos prema nacionalnoj istoriji mogao bi nas jednom koštati mnogo. Mnogo više no što možemo da naslultimo. Portreti koje je Mladenović prikazao u živim bojama i grafičkim rešenjima u pomenutom Punk maniru deluju kao igrarija na vrhuncu neozbiljnosti. Kao mali narod koji je neprekidno na meti velikih sila koje se bezdušno upliću u našu nezavisnost, odlučuju nam o budućnosti, ali i diraju u prošlost prekrajajajući je po svom nahođenju,ne možemo se nadati dobrom sve dok se promovišu potezi koji ne deluju nimalo rodoljubivo niti patriotski. Ukoliko zvanična vlast podržava ovakva iskliznuća iz domena poštovanja, očuvanja i proslavljanja srpske istorije možemo samo da zaključimo da nas gura na onaj kolosek na kom su bili Pavićevi Hazari koji su nestali bez traga i glasa i u koje čak ni priča više nije sigurna.

Karma ruralne žene

Nekakva esencijalna, neopipljiva telašca zabluda još uvek raznosi vetar prošlosti zamećući ih u tek naznačena postojanja novih sudbina žena ruralnih krajeva. Ovde se kolektivna sudbina pojedinki najlakše iščitava u svojoj utemeljenosti u nasleđu predačkog modela postojanja no što je slučaj u mnogoljudnim polisima u kojima se mnogo teže prati autonomnost porekla pojedinke.

Žene koje svoje živote žive u seoskom miljeu dovoljno su očit primer da su feminizam i njegova nastojanja da se za žene obezbedi trajna rodna, klasna i svakovrsna ravnopravnost  još uvek preko potrebni savremenom društvu. Možda su potrebniji no ikad, s obzirom da je borba za jednakost i pravo žena sada već starija od dva stoleća, i uprkos očiglednim pomacima u nekim ključnim oblastima u kojima je pratimo, ona još uvek nije dala dovoljno stabilne i jednako rasprostranjene rezultate.

Na samim počecima feminizma žene su se borile za pravo glasa, što je bio uvod u veću slobodu angažmana u sferi političkog, shvaćenoj u najširem smislu. Sloboda je trebala da obuhvati pravo na nesputano odlučivanje o načinu života, neograničeno kretanje, pravo na iskazivanje mišljenja, pravo na iskorak iz raznovrsnih stereotipnih uloga koje su bile uslovljene polom, mogućnost obrazovanja, vršenja poslova koji su do tada isključivo radili muškarci, pravo na svojinu… Posmatrajući današnju situaciju i stepen u kome su se najpre osnovna ljudska prava, a zatim i sva ostala priznala ženskom polu, uviđamo da pojedinke još uvek nisu stekle status koji bi dopuštao apsolutnu slobodu jer se biološka, odnosno polna određenost nije svela na ono čime žene ne bi bile pod nekakvom represijom, kako pisanom, tako i nepisanom.

Prvi pritisak na pojedniku u ruralnoj sredini nastaje u trenutku samog rođenja, pri njenom imenovanju koje je uključuje u postojanje. Novorođeno žensko dete nasleđuje očevo prezime, koje je pre toga, gotovo u svim slučajevima, preuzela njena majka i tako postala supruga, snaja, dok je pre toga bila ćerka, sestra… Žensko dete odrasta usvajajući saznanja da žena postajući suprugom mora prihvatiti tuđ identitet ukoliko želi da se uklopi u idju supruge, konstituisanu u davnim vremenima i ozvaničenu zakonom. Izuzeci od ovog pravila prihvatanja muškog prezimena dovoljno su retki da se ne mogu uzeti u razmatranje kao kontra-pravilo.

Postavlja se pitanje: ukoliko žena ima pravo da zadrži prezime dobijeno pri rođenju stupajući u bračnu zajednicu, zašto ona i pored toga prisvaja i muževljevo u najvećem broju slučajeva, a nešto ređe zadržava svoje i pridodaje suprugovo? Možemo dati nekoliko odgovora. Recimo, zato što društvene norme propisuju takav čin, zato što se time neguje nekakva tradicija, zato što ne žele da se razlikuju od većine. Međutim, zar nije u svim tim odgovorima koji su najčešći sadržana supstanca nečeg fluidnog, nečega što se kao nesvesno ali podrazumevajuće u konkretnom činjenju ospoljava kao ispravno i uopšte ne daje prostora razmatranju bilo kakve alternativne odluke? Postupa se po modelu već viđenog, poznatog, koje je nekada bilo i pisano i nepisano pravilo. Nematerijalna nasleđa kulture i običaja i dalje pred/određuju izbore žena.

Odrastajući u okruženju u kom žensko dete gleda majku kao ženu sa primarnom ulogom poslušne supruge, dobre majke, odgovorne domaćice, brižne kuvarice, pralje, švalje, estetičarke enterijera i prostora oko doma, zaposlene najčešće u trgovini, ili pak nekom fabričkom pogonu u kom joj se rad ne plaća, ili jedva plaća, ispod svakog dostojanstva, u kojoj je izrabljena fizički i mentalno, isto to mlado žensko biće mehanički dalje usvaja predodređeni status u sociumu, po pravilu se identifikujući sa svim ulogama koje sreće oličenim u figuri majke.

Manji procenat žena ima priliku da živi nešto drugačijim modelom života. Recimo, ima dovoljno novca da plati druge žene da obavljaju neke poslove umesto nje; ima radno mesto koje podrazumeva više dostojanstva; samim tim ima drugačije životne navike, očuvanije telo, više vremena za sebe. Takve žene su meta većinskog dela seoskog miljea, postaju žrtve podsmeha, poruge, tračeva. Njihova deca takođe trpe posledice drugačijeg životnog izbora, jer se smatraju decom “nenormalne”, , “nevaspitane”, “bahate” majke. Suprug takve žene je “papučar”, “slabić”, “mlakonja”. Žena je tu da služi mužu i njegovom dostojanstvu i ugledu, kao i da podiže decu u svakovrsnim drugim aktivnostima kao usputnim obavezama.

Iako danas obrazovanje mladih naraštaja podrazumeva završenu srednju školu, a neretko i fakultet, ne možemo konstatovati nekakav značajan iskorak iz aure karmičkog nasleđa ženskosti koje sa sobom nosi svakovrsne zablude. Po nepisanom pravilu, najveći postotak i visokoobrazovanih žena (koje su u manjini) ostaju zatvorene za dostizanje viših stupnjeva sloboda i samostalnosti, nekih novih životnih ideala jer nose u sebi slike ispravnosti u koje duboko veruju i slede ih svim bićem. Nameće se zaključak da su obrazovanje i slični vidovi razvoja ličnosti pod senom socio-bioloških uverenja: treba što pre postati supruga, žena-majka, i sve ono što je njena majka pre nje bila.

U ruralnim sredinama takve klišee je veoma lako postići jer gotovo da ne postoji nikakva vidljiva alternativa unapred data, već je ona moguća samo ako se za njom traga uz velike napore, a možda i žrtve. Postoje dva modela koja su najfrektventniji izbori ženskog pola u ovom miljeu: 1) ukoliko obrazovanje već pruža priliku za odlazak u urbaniji prostor, onda po svaku cenu ostati u njemu tako što će se pronaći prilika za postajanje suprugom, majkom, domaćicom…; 2) ukoliko je povratak neminovan, onda što pre postati suprugom, majkom, domaćicom…

Nažalost, nije vidljiva ni neka prelazna varijanta između dve krajnosti – između one u kojoj se bespogovorno prihvata karma ženskosti i one u kojoj malo čega od te karme ima. Ta središnja varijanta bila bi žena kojaa jeste u bračnoj zajednici, ali nije nužno majka, pokorna supruga i prvenstveno domaćica, već slobodna umom i postupcima u izgradnji vlastitog habitusa.

Zaključak bi bio da se u ruralnim krajevima trebalo pozabaviti i nečim fluidnim u sudbinama žena, a ne samo prosvećivanjem njihovih umova edukacijom i upoznavanjem sa drugačijim modelima života na koje one polažu pravo. Treba uticati na fluidan strah koji lebdi u njihovim aurama i ne dopušta im da skinu okove nasleđenih modela ponašanja. A pre toga, svakako, otvoriti puteve feminizu i u ove krajeve sveta, u kojima je nedovoljno prepustiti žene samo nekakvim virtuelno-medijskim faktorima, jer su oni samo slike i kadrovi koji nisu dovoljni da dopru do onog dela bića koje bi načinilo neku promenu. Manje teorijskog, a više praktičnog angažmana umnogome bi ublažilo mrak nasleđa koji se ne mora prihvatiti.

Kako se gubimo?

Naši životi ispunjeni su raznovrsnim modelima postojanja, od onih najbanalnijih, kao što su načini odevanja, komuniciranja u određenim leksičko-kodovnim manirima, pa do onih najsloženijih, u kojima se oblikuje način na koji mislimo i vidimo fenomene koji čine našu svakodnevicu. Ukoliko pretpostavimo da se individua isključila iz svih tih postojećih modela koje tvori vrli Novi svet, onda smo na putu da zaključimo da ista ta individua isključuje sebe samu iz formi koje su društveno prepoznatljive i presuđuje sebi samoj – biva neprihvaćena, skrajnuta ili odbačena kao nepodesna i nepoželjna.

Ako pogledamo unazad, videćemo da takvi primeri i jesu ona odlučujuća nijansa koja boji periode razvoja čovečanstva. Ne mora uvek značiti da takva individua, koja ima priliku da se izdvoji iz dominantnih obrazaca mišljenja i delovanja, mora biti uspešna i priznata od svih. Uglavnom je reč o ljudima koji su na marginama, ali ipak čine nešto po čemu ih pamti istorija ili književnost, dva najveća svetska domena kolektivnog sećanja. Problem uglavnom nastaje iz činjenice da je čovek suviše podložan zaboravu, kao da se vodi Disovom mišlju da higijena nesećanja vida. Kada bi se masovnije izolovali od pukog bivanja u sadašnjosti i osmelili da se osvrnemo oko sebe, pustimo pogled da odluta u prošlost, uvideli bismo da biti drugačiji nije usamljena pojava, da ne mora biti pogubna, poražavajuća i nepoželjna.

Kroz istoriju ljudi su težili ostvarenju jednakosti: jednakih prava po pitanju statusa u društvu, prava glasa, prava na imovinu, slobodu mišljenja, odlučivanja, sticanja, slobodu izbora načina života unutar ili van bračne zajednice, prava na obrazovanje… Dakle, borba da za svakoga, bez obzira na materijalno stanje, porklo, rasnu i klasnu pripadnost, važe isti zakoni i iste mogućnosti. Kao najviši oblik ostvarenja tog cilja nastala je liberalna demokratija koja, iako je dosta napredovala u tom pravcu, nije dostigla onaj oblik koji bi za svet bio savršen. Međutim, u toj novoj organizaciji sveta sve je pošlo naopakim putem u trenutku kada su u silnoj želji da budu jednaki ljudi prestali da budu individualna bića i postali nalik svim ostalim ljudima. Možda zvuči malo preterano, ali masa se uspešno pretvara u bezbroj klonova koji imaju širok spektar mogućnosti prilikom ostvarenja da se bude kao drugi. Usvojiti obrasce ponašanja lako se postiže uz minimum vežbi i ugledanja na vodeće predstavnike, a menjanje dimenzija tela, boje kose, očiju, bilo kog detalja na njemu postaje široko dostupno i dovodi do neverovatne sličnosti koja se želi postići.

Dok se živi moto biti kao… individue se gube. Neki talenti više nisu poželjni. Neke osobine se tretiraju kao nepoželjne. Neki se postupci ismevaju zbog humanosti. Neki se poslovi preziru zbog nedostojnosti. Lista je gotovo neiscrpna. Iz tog razloga individualnost je potisnuta kategorija, iako je ona žarište promena, vrednosti, velikih dela, znanja i mudrosti. Ukoliko se svet zadovoljava da svi budu određenog izgleda, ponašajući se na određeni način i čineći određene stvari, onda on ostaje bez pokretačke energije svojstvene individui i ukopava se u živo blato jednoličnosti koje vodi osipanju vitalnosti i iscrpljivanju vitae activae.

Socijalna ugroženost, nesigurnost egzistencije, svakovrsna ugroženost, kako vidljiva, tako i nevidljiva, odvela je čoveka do stanja velike pasivnosti u kome on vegetira čak i mentalno, ne razmišljajući ni o čemu ili prihvatajući mehanički nametnute modele mišljenja, percipiranja i vrednovanja stvari. Da bi se zaboravilo ko smo i kakve živote živimo beži se u virtuelnu realnost u kojoj se biva onakakv kakav si poželjan, dobar, zadovoljan i prihvaćen. Iskonstruisani život, događaji i neoriginalni stavovi ugrađuju se u svest, misao i gest individue i ona se time sve više udaljava od onoga kakva jeste po prirodi. Uljuljkana u virtuelne laži koje vidi kao jedinu istinu i jedini oblik istinskog života, individua se gubi, osipa, raspada, iščezava. Povratak je uvek težak i neizvestan, a spoljašnji podsticaji nedovoljno snažni da podupru ideju povratka i osnaže onoga ko tim putem pođe.

Možda ne postoje izgledi da se gubljenje zaustavi ili potpuno ukine u bližoj budućnosti, ali svaki glas koji o njegovoj štetnosti govori, dotičući bar površno posledice, jeste znak da još uvek postoji neki vid borbe, kao i opstajanje nade bez koje se retko šta na ovom svetu događa.

Životno platno šestog reda

Roman Šesti red Milana Belegišanina čitamo kao dnevnik g. Andrije Tankosića nastao 1966/67. godine u kome svaki zapis datira filmsku projekciju i daje podatke o proizvodnji filma i posećenosti bioskopa. Životna ispovest g. Tankosića izvire iz naslovljenih projekcija, te motivski, događajno ili smisleno korespondira sa sadržajem filma. Svaka nova zabeležena projekcija pokreće i nove kadrove životne priče koja se, sasvim fragmentarizovana, pred čitaocima postmodernistički izazovno nameće zarad sklapanja u celinu i emocionalno-misaonog dopisivanja.

Za poetiku postmoderne karakteristično je da nam donosi tekstove koji su nastali kao rezultat citata već postojećih, zahvaljujući priređivačkoj delatnosti koja zamenjuje autorske kompetencije. Među mnogobrojnim takvim žanrovskim eksperimentima Belegišaninov Šesti red izdvaja se po inovativnoj sadržini osnovnog rukopisa koji se rekonstruiše, jer njega pokreću dnevničke beleške o prikazivanim filmovima, a ne kakvi istorijski, naučni ili enciklopedijski diskursi, kako to obično biva. Ta se inovativna zamisao razvija dalje tako što se glas priređivača pojavljuje tek na samom kraju knjige, prepuštajući čitaocu da spram sopstvenih, ničim usmerenih percepcija, gradi jedinstven doživljaj sveta ovog dela.

Kada se  filmska tehnika primenjena na oblikovanje teksta poveže sa fragmentarizovanom ispovešću čoveka koji upućuje na presudna pitanja oko kojih se gradi jedan ljudski život, dobijamo veliku priču o sudbini čoveka određenoj ratom, smrtima i bolestima predaka i bližnjih, priču o ljubavi koja životu daje smisao i o patnji uslovljenoj odsustvom onoga što življenju daje vrednosnu dimenziju.

Milan Belegišanin od svojih prvih proznih dela priču gradi oko nekoliko lajtmotiva – melodija ili muzika kao vesnici smrti, beli golub kao simbol spajanja sveta živih i mrtvih u prisustvu duša umrlih, likovi koji svojim karakteristikama deluju kao anđeli među drugim ljudima. Oko tih motiva gradi se i naročiti vid fantastike, koja priču ne samo da oneobičava i čini jedinstvenom, već je obogaćuje detaljima koji, povezani sa osnovnim tekstom priče koja je realno moguća, tvore delo velikih umetničkih dometa.

Važno je istaći da je, ma kako Belegišanin usmeravao narativne tokove svojih dela, smrt okosnica svih njih, a uvek joj se pristupa posve neuobičajeno i iz još neotkrivenih uglova. Smrt je uvek personifikovana, humanizovana, uklopljena u segmente priča koji su svakodnevna pojava, te bliski iskustveno svakom čitaocu. U celini, opus Belegišanina uključen je u mnogovekovnu književnu preokupaciju smrću, koja u njega nije nešto što užasava, već je smrt ono što čoveku prikazuje i drugo lice, približavajući mu se postepeno, kao sledstveni nastavak postojanja, jer granice među svetovima nisu nikada zatvorene. Smrt je često i jedini put ka sreći, koja u ovom nesavršenom svetu u kom se postoji gotovo nikad nije u potpunosti moguća.

Gospoodinu Tankosiću umrli se približavaju jedan po jedan, okupirajući uvek isti, šesti red bioskopa, koji se opirao promeni i renoviranju. Pojava svakog novog lika koji je vidljiv samo Andriji jeste njegovo suočavanje sa po jednim delom prošlosti, i dok ne sagleda svaki od njih, kao što bi sagledao sve  kadrove jednog filma,  ne nalazi smirenje i ne uspeva da se odbrani od nastale praznine u njemu koju su dubile smrti njegovih voljenih. Nikakav događaj niti iko drugi iz njegovog okruženja ne mogu na mesto praznine useliti nešto novo.

Pored svih smrti i sakaćenja koje je Drugi svetski rat naneo njegovoj porodici i umnogome odredio i njegov život, presudno važna je smrt njegove žene bez koje on nije umeo dalje. Oboleo mentalno i ostavši zarobljen u setišesto zbog gubitka, Andrija nam pripoveda toplu i nežnu priču o ljubavi kao smislenom čvorištu postojanja svakog čoveka. Priča izbegava patetiku zahvaljujući pažljivo građenom stilu dnevničkih beležaka i oneobičavanju detalja  koji naglašavaju njenu važnost za čoveka kao individuu, otkrivajući univerzalno u svakom vremenu i svakom prostoru.

Mnoštvo drugih likova koji su u bliskoj vezi sa g. Tankosićem postupcima i govorom upućuju nas na širi kontekst vremena u koji je smeštena priča, na nekadašnje svetonazore i sisteme vrednosti jedne palanke koja iščezava. To je jedan human svet, prijateljski naklonjen Andriji, koji nosi breme tog vremena najbolje što ume, i koji ne dospeva u duhovno klonuće samo zato što ume da postoji kao kolektiv. Ti sporedni narativni tokovi dodatno oplemenjuju osnovnu priču Šestog reda i prožimaju je humanošću, s jedne strane, a s druge, još jače potcrtavaju Andriju kao pojedinca koji je drugačiji od ostalih, koji zaslužuje da bude junak dela. Iako on uz sve naklonosti prijatelja i njihovu ljubav nikada ne uspeva da prežali smrt žene koju je bezuslovno voleo, junak postaje zbog odnosa koji ima prema smrti. On nije neko ko sebično razmišlja o sebi, nastojeći da život produži što je više moguće, već svom ljubavlju srca u životu održava one koji među živima više nisu. Na taj način sve predrasude o smrti postaju obesmišljene.

Sam kraj romana Šesti red naslovljen je kao „Epilog“. U Njemu priređivač i dopisivač Andrijinog dnevnika donekle lokalizuje priču i pripoveda nove detalje koji je čine još neobičnijom, vrednijom, ali i krajnje mogućom i realističnom. Jedini živ od likova, Blagoje, svedoči o priči kao o istini, a njegova napomena o nestanku palanke, o njenom izumiranju, simbol je sudbine svih onih koji su postojali u Šestom redu. Ovom efektnom završnicom romana prevladana je smrt naročitih likova čije postojanje nas upućuje na ono što je vrednost života, ma gde se on odvijao, a na šta se duh novog vreena okomio kao neprijatelj.

 Zar nismo svi mi u nekoj ulozi koju nam je dodelio nepoznati nam režiser? Zar nam se život ne odvija poput filma u trenucima kada nas suočava sa onim sa čim ne možemo da se pomirimo, a nemoćni smo, jer nismo ti koji događaje propisuju?  Priča gospodina Andrije Tankosića nudi nam  odgovore na postavljena pitanja, čuvajući nam posebno mesto za posmatranje, negde van šestog reda.