Glas napuštenih predela

 

1

Događa se često da hodam ulicom i da toliko jasno čujem misli da načas bivam obmanuta utiskom da se alter ego izdvojio iz mene, te da se oglasio kako to obično ne čini, nastanivši se u mome sluhu. Predamnom – nikoga; iza mene – niko. I tako mnoštvo koraka otisnem po trotoaru dok ne primetim prisustvo ljudskih bića oko mene. Posvuda nesvakidašnji zvuci kapi rose koje padaju sa grančica, trk mačke uplašene mojom pojavom, brujanje kilometrima udaljenog voza koji će skinuti prašinu sa šina tek za nekoliko minuta, katkad zvuci nekog tv-programa dolutali iz soba do ulice, skrivenih iza svakovrsnih zastora. Međutim, sve su to samo trenuci, a u dugom međuvremenu caruje tišina.

U nekome bi takva atmosfera pobudila jezu i nejasan strah od ko zna čega, nastalog u nekakvim pričama čiji su se sadržaji izgubili a ostao samo osećaj koji obuzima um i telo, nedovoljno definisan, ali zasigurno ne baš prijatan. Odsustvo ljudi u okruženju vezuje se za misao o ugroženosti. Međutim, sve navodi na to da je taj ambijent mesto najveće sigurnosti, jer čoveku nema većeg i goreg neprijatelja od drugog čoveka. Dogodilo se nešto sa ljudima, zbog čega tako nemilosrdno gaze jedni preko drugih, ili uopšte ne obraćaju pažnju jedni na druge. Ko zna kada bačeno seme razdora i nerazumevanja donelo je plod uspeliji no ikad, čini se.

21282565894_fb41070aa9_m

Dok se masa tiska na pešačkim prelazima, pred šalterima, u gradskom prevozu, na šetalištima i po parkovima, dok bruje vozila, glasovi, muzika iz lokala, ovde se  prostire gusta tišina koju se ne usuđuju da ometaju čak ni psi lavežom ili zavijanjem. Tom nepisanom pravilu pokoravaju se svi i kao da strepe da bi nekim povikom ili slučajnim lupanjem poremetili sklad nastao dejstvom više sile, a nju, znamo svi, nije preporučljivo iskušavati.

Ovo je carstvo tišine za kojim niko ne mari. Ovo je prostor slobodnog i neometanog kretanja koji ne treba nikome. Ovo je zemlja umorna i zato odbojna ljudima. Ovo je kraj nedovoljno osvetljen i zato zastrašujuć mnogima. Bivati ovde znači izopštiti se  iz sveta i događaja, po opštem mišljenju. Živeti ovde znači biti otpisan i osuđen na pad, duhovnu i umnu posustalost, zatupljenje, kako smatra većina.
Međutim, da li prostor postaje odistinsko merilo razlike?

2.

Veoma kratki dani ne daju puno prostora glasovima života. Zato je prostor tišine, one prostrte u međuvremenu i već opisane, toliko širok i postojan. Dani su čudni, ni hladni ni topli, taman takvi da se čovek lako prehladi, jer, obuče li se previše, preznoji se u žurbi ili kakvoj bučnoj prepodnevnoj raspravi na mestu okupljana seljana, te ga prvi lagan povetarac ravnice lako prehladi; ne obuče li se dovoljno, rizikuje da u istim tim razgovorima-raspravama nazebe, jer otegnu se one često. Polja miruju, u selo se ne polazi pre no se dovrše osnovni kućni poslovi, vremena se ima na pretek.

Nije ovo aluzija na Kamijevu sliku apsurda, ovo je veran opis atmosfere Banatskih sela, naročito onih na krajnjem severu. Dakle, prostor jedinstven, širok, ravan, privlačan tišini koja nadire od prvog sumraka i traje do kasnog jutra. Ulice osvetljene toliko da se nazre put kuda da se korača. Svetla u dvorištima pogašena najčešće, mere štednje su pooštrene, nema se najčešće ni za osnovno. Grabi se najjeftinije, ne najkvalitetnije. Što se proizvede, malo je. I tu se zakida. Nema se za dovoljno ulaganje, pa se ne može imati ni dovoljno za konzumiranje.

Čini se da je upravo konzumacija ono ključno u ovom slučaju u kom se želi poništiti značaj prostora za karakter života ljudi u njemu. Konzumacija je moguća i van grada, mada se o tome obično ne misli tako. Zato, ne može prostor biti presudan u razlici među ljudima sela i grada. Oni su možda i više nalik jedni drugima nego što nisu. Potreba za konzumacijom koja postoji kod oba sloja stanovništva to može da dokaže.

Naime, danas život uglavnom čini konzumiranje na nekoliko nivoa. Najpre, konzumiranje hrane koja omogućava biološki opstanak. Zatim, tu je konzumiranje brendova, robnih marki (određenih) i sličnog. A onda sledi konzumiranje kulture, ili, bolje rečeno, onoga što se danas  podrazumeva pod terminom masovna kultura.
Slike prošlosti ostale su zaglavljene u glavama grada kada je reč o selu i manirima života u njemu. Tu se prvenstveno uvrežilo mišljenje da ljudi na selu ustaju u cik zore, te onako bunovni i sa sto krpa na sebi srču vrelu kafu šećerušu zarad nakupljanja fizičke snage i odlaze svojoj stoci. Doručak pun kalorija i masnoća nova je etapa daljeg prikupljanja snage za teške fizičke poslove od kojih predah čine tako što sednu kraj šporeta ili paorske peći i kunjaju dok čekaju da ručak bude spreman, kako bi ponovo prionuli na fizički rad, sve do popodnevne kafe, do večere, a da zatim plahnu ruke, noge i lice i zagnjure se u debele perjane jastuke i jorgane, izmučeni, premoreni, te usne već u ranoj večeri dok sa ormara dunja miriše.

2-45-34

Usput, jedan dan u zamisli života na selu ispunjen je mnoštvom mirisa i ukusa: čvarci, slanina, domaća piletina, ukusna žuta jaja, šunka i sveže meso, krompir iz bašte, podrum pun jabuka i krušaka, tegle zimnice, slatkog i pekmeza. Preliva se na sve strane, nikad gladan čovek biti ne može.

Vremena se menjaju, a ova slika ostaje. Ali, istina je sasvim nešto drugo… Najpre, kada krene da se spušta dobro nam već poznat mrak, meštani sela već su se pobrinuli da urade sve što je bilo potrebno na svojim dobrima, te za njih počinje život sasvim drugačijeg kova. Jer, živeti na selu uopšte ne podrazumeva izopštenost iz sveta. Naročito ne iz konzumerstva masovne kulture sa malih ekrana. I te kako je seoski doprinos industriji spektakla značajan! Tu se gube sve razlike između života u selu i u gradu. Pre mraka pozatvaraju se obori i štale, pogase svetla po dvorištu, sve rupe na rasušenoj stolariji nahrane dronjcima i kojekakvim ostacima koječega, pa se uz podgrejan pasulj od pre tri dana, ili uz pileći parizer kupljen na akciji, a uz malo sreće poneki kiseliš iz turšije (za slaninu se nema, a više se ne tovi toliko da bi se cele godine jela, tek kad mraz dobro stegne pluća se podmazuju) smesti najudobnije što može na cvileće madrace i rasklimane fotelje iz kasnih šezdesetih ili ranih sedamdesetih godina i počne da živi punim plućima, ako već ne može punog stomaka.

Blagoslov tehnologije uselio se i u seoske domove, slika je kristalno čista, zvuk jasan i oštar, a operateri nude toliko kanala da prosto nemoguće biva ispratiti sve vesti iz sveta poznatih. 4Do zore je duga noć, taman dovoljno da se pre naleta nove gladi uljuljka u svet reality-ja, stranih sapunica i da se zaboravi i ko je seljak i gde se  nalazi, da odagna tišinu pristiglu još u sumrak, da poništi sva pitanja prošlosti i sadašnjosti, narastajuće pustoši, praznine i opadajućeg životnog naboja. Tamo se peva, pati, plače, tuče, ljubi i ko zna šta sve ne. Zapravo, tamo se živi, a ovde se kopni. Čemu Čehov, čemu Gogolj, čemu Glišić, Šekspir (teško za upamtiti), Selimović (i on je naš?), Andrić (pa, on samo o Bosni pisao), poezija romantičara, pesnika moderne, ne daj Bože nekakav Majakovski, ili pak Vinaver. Sve su to ljudi koji nisu videli motike, samo su sedeli i izmišljali. Nekada su morali čitati, bar neki, a takvi su, najverovatnije, ili nekud pobegli, ili se sakrili u svoju mišiju rupu gde biblioteke kriju da njima ne bi potpalili kuhinjske šporete.

Za to vreme, građani creva zapetljanih od bajatog hleba kupljenog po nižoj ceni u neuglednoj pekari, na koji štedljivo kaplju ulje ili ga mažu margarinom sa tezge, sveže dopremljenim iz Mađarske, srećni ako najava salame na akciji nije trik, uglavljuju napeta tela u nameštaj nešto svežijeg kova (početak osamdesetih, poslednji krik “ima se, može se”) i rukuju daljincima kao da su s njima rođeni. Isti program vrti se i pred njihovim očima, s tim što oni neće izaći pred stan i čakti druge da se okupe ne bi li prokomentarisali nove događaje, kao što će to biti na selu, već proveravaju stanje kredita na mobilnim telefonima i nije li možda Telekom zaboravio da im isključi fiksni, jer račun je poslednji put plaćen ne zna se kada. Srećom, ovde se ne loži, te biblioteke koje postoje, a koje su često deo podrazumevajućeg detalja enterijera, mahom opterećujućeg zbog brisanja prašine i penjanja po visokim policama, nisu u opasnosti da iščeznu tako lako. Bar ne košta držati knjige u stanu.

Sve u svemu, protok informacija je zagarantovan. Teme će biti identične, kao što su i interesovanja. Kultura masovnih medija pobrinula se da grad i selo stopi u jedan model kulturne potrebe. Sve ostalo su samo nijanse.

3.

Svake godine u isto vreme selo potresa jedan čudan fenomen.

Bliži se Božić. Nije vam potreban kalendar da toga postanete svesni. Nova godina je prošla, odbrojavalo u se u specijalnim izdanjima kojekakvih televizijiskih spektaklova, odmorilo se dan-dva. Tek što se ustalilo redovno radno vreme malenih seoskih prodavnica, od ranog jutra pa do kasnog popodneva tiska se valjda sve što se kretati može pred pultovima i rafovima, bez nervoze, širokih osmeha, ustiju punih priče i smeha. Kupuje se nemilice, mnogo nepotrebnog uz potrebno, jer eto prilike da se čovek oseti moćnim dok mu pune korpe, tašne, cegere i šuškave kese. Ima tu svega, i to ne ma kakvih proizvoda što samo podražavaju ukus, kao one turske krem table. Ne pita se koliko košta, bar jednom u godini.

Muški deo sveta stoji i čeka, neko kraj kola, neko kraj bicikla ili motocikla. Jer, treba više ruku da se roba odnese, a i gajbe su nekako prikačene za širu i jaču mušku šaku. Raspoloženje narasta jer se unapred slute ukusi i mirisi, zveckanje flaša za gašenje žeđi nakon dobre, masne i začinjene sarme, tek skinute pečenice s tavana, sveže pečene prasetine hrskave kožure, oblatni sa orasima, vanilica, krempite, štrudli i kojekakvih bezimenih torti i kolača punih slatkih kremova i dodataka čije poreklo niko ne ispituje. Nije lako postiti i raditi težak posao, pa se unapred radost izaziva da bi lakše dani prošli.

Da li je moguće da je volja u seljaka toliko čvrsta da je spreman da cele godine odvaja koliko god može, bar nešto krupnije gvozdenjake, da otkida od usta stalno, da štedi i kupuje sve samo ako je cena najmanja, kako bi tog jednog dana u godini, na njenom samom početku, dobro napunio stomak, a u pamćenje pohranio svu raskoš mirisa i ukusa koji su luksuz nad luksuzima postali. Pomalo kao čudo zvuči ta spremnost da se troši, to rasipanje bez prethodnog proračuna, kupovina najskupljeg, trošenje svega spravljenog i stečenog, a ni pre ni posle toga često se nema ni za svež hleb, već kvasi se bajat i stavlja u toplu rernu šporeta da omekša kako bi se požvakati mogao. Posne trpeze su poodavno. Tek poneki komadić mesa zapliva belom čorbom, te svi okreću glave dok jedan sipa, nastojeći da savladaju strah da drugi će pokupiti meso, što on ne čini od stida i nelagode, te na kraju meso pokupi onaj ko na ručak okasni, ili, apsurdno, završi u mačijoj posudi pred pranje šerpe.

Kuga napala pretpostavljeno izobilje. Nema se više snage za veliki rad, sve jako i krepko pobeglo nekud, a starci tek pročeprkaju štapom zemlju, pa šta joj bude. Rodiće neki zeleniš, pokoji kvrgav krompir i paradajz tek da žeđ iole utoli. Ne može se kao nekada. Oskudica.

paljenje-badnjaka-ispred-crkve

Ali, zato tu je Božić, a onda oskudica pobegne negde daleko, toliko da se bar na dan-dva potpuno na nju zaboravi. I tako od januara do januara čeka se gozba, a onda kada započne, sva se razbukti, razjari, dok samu sebe ne istroši. Ostanu samo kosti, mrve, slomljene čačkalice, fleke na stoljnjaku, gomila sudova, napukla čaša, zlatno-žuti čepovi, crvena vinska fleka na beloj košulji, slika na nečijem pametnom telefonu i novo čekanje uz sećanje kako se nekad moglo slaviti kad se želelo, zatim jednom mesečno, nekoliko puta godišnje, te danas, jednom u godini dana.

4.

Kada se mora živeti život, sa svim svojim daćama i nedaćama, valja biti jak, kažu, jer od svih živih bića čovek se najlakše slomi. Lako odustane, još lakše se zamori, a ako živi životom ustaljenih navika koje proizilaze iz moranja, lako zapadne u mehaničnost i izgubi volju da bude kreativan, napusti ga životna radost.

Seljak tavori dane na severu Banata. Nema više kud otići, samo do ekrana, svog ili komšijskog, kako se zalomi. Nekadašnji društveni život mehana sa bučnim razgovorima, u epicentru najsvežijih događaja, anegdota, pošalica, ali i priča obojenih mistikom i fantastikom, zamenilo je ćutanje pred zabavnim programima i životarenje kroz tuđe zgode i nezgode. Od svih uvreženih navika vezanih za okupljanja na seoskoj pijaci, pred pekarom, na ćoškovima ostalo je još samo ekstatično iščekivanje dva datuma u mesecu – isplata penzije.

Nije važno koje je godišnje doba i kakve su vremenske prilike. Nebitno je da li je dan osvanuo, ili još uvek pokušava da se nastani među njih. Ni mraz ni jara ne mogu poljuljati odlučne seljake-penzionere u nastojanju da stanu na čelo reda i prvi podignu svojuu  crkavicu. Samo još u toku ta dva svečana dana postoji prilika da se očuva tradicija okupljanja meštana. I svaki put na licima im se može nazreti strah da će već koliko sutra zatvoriti poštu i onemogućiti im da obuku najočuvanije odelo kupljeno pre nekoliko decenija i pohitaju ka maloj kući obojenoj u žuto.

Ima i onih sela gde pošta ne radi. Ljudi su složniji no ikad kada treba organizovano otići do susednog mesta i podići penziju. Uprežu se konji u kola, dovoljno prostrana za sve one koji ne mogu drugačije, ili to ne žele. Čeka se u redu, a na smenu doručkuje, vrlo često i ruča na kolima, kao u vremena kada su se dani u poljima provodili, jer radile su ruke, sporo, teško i naporno.

1408779448-sotinci

Tužan je prizor ljudske bede pred seoskom poštom. Mahom se ista ta penzija i vrati kroz šalter kuda je u ruke došla. Ozarena lica pred tim šalterom navlače veo gorčine i tuge. Kvrgave ruke, uredno oprane, posečenih noktiju, drhte prebrojavajući svaki gvozdenjak dok glasovi iz reda za njima negoduju, požuruju, da bi za koji tren nove ruke doživele istu sudbinu.

Sunce je poodavno već uhvatilo putanju zapada. Konji lagano hode, kopito po kopito spuštaju na okrnjen asfaltni put, glava im spuštena, kao da i sami potištenost svog gospodara osećaju. Ljudi na kolima ćute, gledaju nekud u daljinu, torbi praznijih no kad su stigli. Meštani kupe svoje biciklove, stoličice, oslanjaju se na štapove, jedni na druge i odmiču put svojih kuća gde će odbrojavati dane do nove penzije. Sreća beše kratkotrajna, ali nasušna, jer bar na tren izmami osmehe staraca i stvara utisak da su deo sveta.

Odavno nikome ne trebaju. Samuju i čekaju potomke koji neće doći, ili će banuti samo da uzberu plodove u bašti, napune gepeke i žurno pokusaju kakav ručak. Ipak, u gradu se nema vremena, mora se poći. Život je negde drugde, misle oni, dok grebu kašičicom po limenom lončiću, okrnjenom malo pri dnu, i čekaju da taj život dalek useli se i u njihove sobičke. Ekran zasvetli…

5.

Većina meštana sela severa Banata nije čula za Ničeov krik: Bog je mrtav! Međutim, negde u podsvesti ovih ljudi odjekuje iskustvo čovečanstva, iako nisu intelektualci koji ga promišljaju, niti naginju filozofskim temama. Ograničivši sebe na priču o vremenskim prilikama, cenama njihove robe na tržištu, uslovima otežalim usled osipanja stabilnosti države. Sve je to na nivou koji ne zahteva duboku kontemplaciju, već više nalikuje nabrajanju činjenica i ponavljanju opštih mesta.

Nedelja je. U selu su tri hrama Gospodnja. Sva tri su gotovo prazna. Svečana odela čame u starim ormarima, mirišu na naftalin i lavandu, ne provetravaju se, ne četkaju od prašine. Čemu sve to, kada je život isti, išlo se u crkvu ili ne. Zvona odjekuju i paraju gustu višednevnu maglu. Niko se ne miče. Niko ne pruža korak, niko se ne vlada svečano. Ničeanska smrt Boga dotakla je srca seljaka mučenika.

Nekada se znalo da je odlazak u crkvu nešto što daje smisao životu, nešto što potpomaže opstanak, daje izdržljivost. Ni komunizam nije ugasio žar vere u srcima meštana. Išlo se u hram podignute glave, niko nikoga nije javno provocirao, gledali su ljudi svoja posla i razaznavali dobrotu čoveka na delima, ne po životnim opredeljenjima. I sve je bilo drugačije. U nevolji su svi bili jednaki, u potrebama da se pomogne, učini, da se napreduje.

Danas postoji samo opijenost manirima potrošačke kulture. U crkvu se ide samo kada se može biti viđen u masi. Van nje ništa nema smisla. Ništa se ne čini zarad sebe samog, čini se samo po modelu: i drugi to isto rade. Zbog toga Božićna ponoćnica biva ispraćena bar od stotinu lica, rumenih od vrućeg vina i rakije i hladnoćom pomilovanih. Kazani se od rane večeri greju, širi se miris alkohola koji dopire i do najudaljenijih krajeva sela. Svuda neka živost, jer vino se toči bez mere i bez svakodnevnih misli o tome kako se nema. Krste se ljudi onda kada vide da i drugi to čine, a kada nisu sigurni u pravi trenutak, osluškuju neće li pop reći amin ili Gospodi… Biva to prava zbrka pokreta i nepokreta, dok se pocupkuje na pločniku ledenog hrama januarske noći. Od tamjana i voštanica širi se miris zaboravljenih toplih i verujućih duša. Često smeta ljudima i oni napuštaju hram, tražeći zgodan izgovor, najčešće da su prehlađeni i da kašljem ne žele da remete službu. Greju se kraj kazana, tobože, temperaturu imaju.

images

Jadikovao je Šantić nad pukom pred kojim Bog ćuti. Danas ne jadikuje niko zbog toga, brige su sasvim drugačije. Treba napojiti toliko stomaka i suvih duša koje bez rakije i vina ne bi raspoznale slavi li se Božić ili šta drugo. Ako se postiti mora, to ne znači da se ne može, skriven od tuđih pogleda, štrpnuti nešto s praseta u ostavi, jer zima je ljuta, a treba snage čoveku da bi radio na selu. Ne može se na vodi i bez mesa podneti to svakodnevno dirinčenje.

Bliži se još jedan Božić. Hramovi prazni iščekuju to ponoćno zvono koje će ponovo okupiti ljude. Iako neće doći vođeni srcima i verom, ipak će doći, zaživeće porta, brujaće skupina glasova, badnjak će bacati iskre, simbole života i radosti. Bolje i toga da bude, no da nas sve proguta nadolazeći mrak bekstva iz zavičaja, naročito seoskog.

 

6.

“Fluidni strah” je nešto što vlada svetom, kako kaže čuveni Zigmund Bauman. On nas opseda na svakom koraku kao manifestacija svakovrsne ugroženosti, fizičke, emocionalne, metafizičke. Mesto sigurnosti je odavno iščezlo, gde god se našli mi smo potencijalne žrtve nečega što može da nas ugrozi, iako često ne umemo da odredimo šta bi to moglo da bude.

Sela su prostori gde se nekada čovek osećao sigurnim, jer su postojala kao veliki kolektiv u kom svi deluju u istom smeru, štiteći se međusobno, pomažući jedni drugima, negujući čvrste veze među sobom. Međutim, krhkost međuljudskih veza, koje svakog trenutka mogu da puknu i da se pretvore u nešto što nema dovoljnu vrednost ni za sećanje, uvukla se u pore seoskog sociuma i ugrožava njegove prvobitne odlike, nagriza ga iznutra i stvara nov oblik njegovog postojanja.

Ljudi se na severu Banata osećaju nebezbedno. Dom, kao metafora sigurnosti, zaštićenosti, intime, prestao je da važi za takav vid postojanja. Dom je sada prostor gde se čovek povlači da bi konzumirao produkte masovne kulture, bio u dodiru sa ostatkom sveta, gde je umrežen i otvoren spram drugih. Međutim, čak i tamo gde svi elementi nisu na broju, u domu staraca koji su još uvek van mreže, ali jesu konzumeri masovne kulture, ti nedostaci se ne registruju, ignorišu se. Razlog tome leži u ostatku prošlosti koji podrazumeva percepciju stanovnika jednog sela kao dela zajednice koja obuhvata ravnopravno sve njene članove.

Iako su kuće ograđene, imaju svoje kapije i ulaze, svako ima pravo da ih otvori i stupi na tuđ posed, koji se najčešće u zajedničkim poslovima osećao i kao svoj. Sve te ograde i zidovi više su ponikli zarad ograđivanja životinja no zarad odeljivanja svog i tuđeg prostora života. U tom domenu funkcionisanja seoskog socijuma dogodile su se najveće promene. I dok su nekada drugi, najbliži, a ujedno i velikobrojni, smeli ući na tuđ posed i poslužiti se nečim, danas se to više ne događa, čak ni među članovima šire porodice. Svako je potencijalni narušitelj sigurnosti, pretnja po bezbednost. Oni koji dans ulaze na tuđe posede bez pitanja su, kao i pre, mnogobrojni, ali je njihova priroda sasvim drugačija. Više ne donose dobre vesti, ne pomažu u poslovima, ne čine radost i ne podstiču osećaj pripadanja, već seju užas, paniku, strah, podstiču osećaj ugroženosti. To je novi sloj ljudi, najčešće primalaca socijalne pomoći, često bez stalnog mesta boravka, ljudi zavisnici od alkohola i nesposobni za uključivanje u socijalni život sela. Kradu sve ono što negde mogu prodati, počevši od starog gvožđa, alata, mašina, peradi i stoke, traktorskih guma, preko obuće, odeće, nakita, nameštaja, novca.

Selo nije prometno, po njemu nema mase koja se stalno kreće, menja oblik, smer, jer nekadašnja masa sela, koja se ravnomerno raspoređivala po inerciji korisnosti ili negovanja društvenog života, sada se raštrkala, a povremena njena koncentracija motivisana je datumom u kalendaru (dani kada se deli penzija, posećuju hramovi na praznike, retko druženje). To je nedovoljno da bi opstao osećaj zajedništva, iz kog bi se izopštili svi koji ga ugrožavaju i urušavaju iznutra. Oni koji se bave krađom ne strahuju više da će biti uhvaćeni na delu, već slobodno i po danu ulaze kod onih koji su najnezaštićeniji i za 1000 dinara čine strašne povrede tuđe intime i fizičkog zdravlja, a o mentalnom nasilju ne moramo ni govoriti.

Takvi pojedinci jesu poznati među ljudima, ali nikada ne bivaju privedeni, stavljeni pred lice pravde, kažnjeni za nedela, jer im se teško ulazi u trag. Pustoš, rani mrak, nedostatak svedoka, mala vrednost ukradenih stvari čine da oni slobodno haraju i obezbeđuju sebi nešto duvana, rakije čudnog porekla, najjeftinije pivo koje ispijaju naiskap pred seoskim prodavnicama, možda poneko parče slanine, ili pak nečega što se danas smatra luksuzom (spisak je poduži).

y326302044296515

Pitanje je ko je odgovoran za promenu seoskog socijuma, pitanje je da li bi bilo isto da se život nije raspao u komadiće koji sada moraju da egzistiraju izolovano, da li bi bilo tako da je dovoljno razvijena privreda i da svako može sa svojih deset prstiju obezbediti sebi ono što se smatra minimumom potrebnim da bi se živelo životom koji ima čovečne uslove. Nije za ljude da zime provode u vlažnim sobama bez vatre u peći. Nije za ljude da se hrane glabanjem kostiju, čorbom, bajatim hlebom, i da uz to nekako školuju decu, plaćaju račune, odevaju se. To je nemoguće ostvariti. Zato, nemoral je odavno u porama sela na severu Banata. Ko uspe da sačuva zdrav razum i bude imao dovoljno naklonosti sreće, neće na svojoj koži osetiti kako izgleda kada strah prestane da bude fluidan i postane stvaran i opipljiv, sa nekom čarapom preko lica i oštrim nožem u ruci.

7.

Sela su prepuna tajni, neretko i misterija. Kada se pomisli na život ljudi u njemu, podrazumeva se da svako o svakome zna mnogo, ako ne zna baš sve. Rođenja, smrti, porodične sreće i nesreće, dolasci i odlasci javni su događaji koji zanimaju sve meštane, jer posedovanje takvih informacija daje im osećaj vrednosti. On je utemeljen na posedovanju informacija, koje, iako ne mogu da se unovče, mogu da donesu izvesnu meru popularnosti i važnosti u očima drugih.

Sve je to, na kraju krajeva, u redu, jer je svet, posmatrano u celini, usmeren na informacije, njihovo prikupljanje, konzumiranje, ali i odbacivanje kao nečega što brzo zastareva, haba se i postaje beskorisno, kako to dolikuje potrošačkoj eri u kojoj živimo. Međutim, problem nastaje u trenutku kada posednici informacija postaju distributeri istih menjajući im sadržaje koji mogu da ugroze onoga na koga se odnose. Neretko buknu čitavi verbalni ratovi među meštanima zbog raznovrsnih priča koje su plodovi mašte, a ne posledice realnih zbivanja. Kreativnosti, dakako, ne manjka.

Pozitivna strana seoske ljubavi prema usmenoj reči vidna je u odnosu spram prošlosti. Mnogo je događaja koji su značajni za širi seoski milje, ali i za svet posmatran kao spoj raznolikih segmenata koji dele isto iskustvo. Od Drugog svetskog rata prošlo je šezdeset godina. On je, sudeći prema senkama koje i dan-danas padaju po sudbinama mnogih, imao snažan uticaj na dalji razvoj sveta i sistem njegovih vrednosti. Iako su priče meštana o tom vremenu prilično svedenih literarnih kvaliteta, važan su izvor spoznaje odlika vremena prošlih, vremena današnjih, i slutnja budućih.

Porodice koje već dugo vremena opstaju u središtu priča su one koje su ili bile veoma bogate, ili veoma tragične. Najčešće se iz njih izdvaja pojedinac po nekom naročitom postupku, te od kvaliteta istog nastaje sistem vrednovanja spram mnogo narednih generacija koje su njegovi potomci. Karakteristika seoskih sredina je da se porodice usko vezuju za objekte stanovanja. Lako se pronalaze po adresi, a još lakše po naročitom izgledu kuće. To u gradovima retko biva, osim ako nisu u pitanju pripadnici onog društvenog sloja koji poseduju novac iz raznovrsnih razloga. I danas kuće u selima bivaju pokretači priča, jer još uvek reprezentuju stanovnike koji su u njima živeli.

Postoji jedna vrlo zanimljiva i posve neobična priča sa mnogim fantastičnim, čak i jezivim detaljima, često iracionalnim, ali je realnost toliko odgovarajuća priči, da ona biva prihvaćena kao sasvim verodostojna i moguća.

duhovu-ukletno-mesto-foto-prinrskrin-1437479034-705105Sve počinje od kuće koja se najbolje vidi u kasnoj jeseni, kada opadne lišće s ogromnog, razgranatog oraha pred njom. Do ulice dva prozora u žalosno bednom stanju. Sa onog do komšije visi prozorsko krilo, spremno da se prepusti prvom naletu zimskog severca koji ume nemilosrdno da hara banatskom ravnicom. Kraste od blata načele su nebrojene naslage kreča, neobnovljenog dugi niz godina. Žuta zemlja pri najmanjem dodiru s vlagom ostavlja trag na fasadi nalik prljavim suzama, kao da oplakuje one čije su je ruke lepile. Ima i zbog čega.

Bila je to porodica vrednih ljudi, predanih radu na zemlji, požrtvovanih i poštenih. Moglo se i steći u njihovo vreme. Sve što im od ploda nije bilo nužno, preteklo bi na kola, te bilo iznošeno na pijacu i vašare gde se prodavalo. Tako je umesto niske nabijače nikla lepa gazdačka kuća, visokog plafona, prostrana, ali ne raskošna. Orah su zasadili da im hladovinu leti pravi kad bi umorni s njive pristigli kućama, da malo odmore telo i okrepe duh. Valja biti istrajan, jer zemlja traži potpunu posvećenost, a ne samo vredne ruke i čvrsto telo.

Počelo je mnogima da smeta što napreduju. Njima je bilo milije da po kafanama sede i pričaju, da se okupljaju po ćoškovima i uličnim klupama, no da zasuču rukave i rade nešto. Pa, ipak, smetalo im je. Želeli su da imaju, a da se ne daju. Trn u oku bilo im je to skladno imanje. Ukazala im se prilika da ga ne samo bezbolno iščupaju, već i da se nepravedno osvete na najsuroviji način. Nisu je propustili. Zaratilo se. Bilo je šoijuna. Pravi nikad nisu uhvaćeni, uvek su podmetali lažne oni koji su želeli da se nekome zbog nečega, ili ničega, osvete. U tom maniru stradala je i ova porodica.

Noći su bile zastrašujuće. Stezao je jak mraz, zavijao vetar, hladnoća još više grčila tela u strahu. Nikada se nije znalo kada će zlo ući u domove nevinih i lišiti ih života u celosti ili delimično. Jedne takve noći zatečeni su na spavanju dotični domaćini. Na najsuroviji mogući način iskasapljena su im tela. Krv koja je šikljala iz prerezanih vratnih žila u potocima se slivala po čistom drvenom patosu. Kažu da se i dan-danas raspoznaju ti tragovi koje nikakvo čišćenje ne može ukloniti. Krici su se protezali dugom ravnom ulicom, a nikoga kao svedoka nepravednog klanja nije bilo. Niti je neko želeo da bude svedok. Svi su gledali svoja posla jer se nikome nije umiralo. Tela u komadima nikada nisu pronađena. Duše su ostale nesmirene, ni krive ni dužne.

162432378255c88d86d73c4363746132_w640

Došli su neki novi ljudi, ostavili potomke. Kuća je stalno nastanjena od kad su vlasnike ubili, ali samo u jednom delu, ne i u onom u kom je pokolj načinjen. Pričaju da je žena koja sa suprugom živi u kući naprasno ostala iskrivljena vrata upravo zbog stravičnog susreta sa nesmirenim dušama nekadašnjeg vlasnika koje kao utvare lutaju sobom do ulice. Suprug joj je postao čudak koji po vascele dane sedi na klupi pred kućom i providno-plavim očima posmatra svet oko sebe, ljubopitljiv ali i zastrašujući pomalo tako zarastao u bradu i kosu, neuredan, odeven u zastarelu odeću, kao da pripada nekom drugom vremenu.

Omaklo mu se jednom da prijatelju ispripoveda ono o čemu se ne govori. Tako je potekla priča o kući koja je njihova, iako to nije, o sobama u koje ne zalaze ni po najsvetlijem danu, koje ne provetravaju, ne kreče, ne obilaze. Nameštaj u njima pripada ubijenima, ali ga se nisu mogli osloboditi ni kada su pokušali. On bi postao pretežak, ne bi ga mogli ni s mesta pomaći, ili bi nekom svojom voljom klizao tamo-amo po sobi. Ostavili su sve to vremenu i praznini. Žive u dozidanoj sobi-kuhinji. Kažu, nemaju kud, a prodavati ne žele, ubeđeni da kuća ne bi to dopustila, već da bi im se mnogo gore osvetila. Prihvatili su breme greha predaka, nadajući se da ono nije palo i na pleća sinova koji ih nikada ne posećuju. Sa njima se sastaju kod rođaka u selu. Ne žele da noće kod njih, jer se plaše da jutro ne bi dočekali.

Jezivi detalji koji su ispričani u tom jednom trenutku iskrenosti spram prijatelja prepričavaju se po selu u svakoj zgodnoj prilici. Međutim, niko sa tim ne zbija šalu, niti zadirkuje stanovnike kuće koja se ruši. Čini se kao da strepe da zlo ne napadne i njih. Valja tu gledati svoja posla. I sve dok bude kuće na tom mestu, priča će živeti. A kada je zub vremena toliko oslabi, te padne, iščezne u prašini koju će vetar i ljudi razneti, možda će se još uvek neko sećati da je na tom mestu postojalo nešto što nikada do kraja neće biti razrešene.

8.

Pričaju seljani da su nekada bili ogromni snegovi. Počistivši trotoar, čovek je sebi podigao bedem toliki da ne vidi prekoputa ulice. Ustajalo se po mraku da bi se najpre počistile staze po dvorištu i na ulici, kako bi ljudi nesmetano obavljali svoje poslove. Bili su to zdravi snegovi, koji su nanosili rumen na obraze i svežinu u zenice. Dok bi staze bile pređene metlama napravljenim od sirka, paorska peć bi se već ugrejala. Umešen hleb stavljao bi se duboko u njeno crno grotlo i ubrzo se širio miris po čitavoj kući. Požurili bi domaćini sa poslovima oko stoke kako bi se što pre našli u toploj kuhinji na doručku i okrepili se vrućim čajem. Zaređale bi se komšije i orio smeh od rane zore. Nikud se nije žurilo, o životima i radu se govorilo, na svoje bližnje mislilo. Nisu se zatvarali pred svetom zbog ekrana i tuđih života. Svoje im je bilo najpreče, a zatim ono oko njih. Mirisale su te zime na spokoj i radost.

Uvek se u selu znalo ko nema ni za vatru u peći, ni za zalogaj hleba. Pomagali su ljudi takve, nahranili bi ih, ponudili kuvanim vinom ili rakijom, da se ne bi smrzli u svojim straćarama. Iako su naoko delovali za rad sposobni, oni to nisu bili. Zbog slabosti svojih odali su se alkoholu, ili su oboleli mentalno. Nisu ljudima psiholozi trebali da ih u to uvere. Retki su ih prekorevali, kao da su osećali njihovu nemoć da budu kao i svi drugi, da postoje kao delić velikog kolektiva. Nisu ih izopštavali, nisu ih kažnjavali, već ih bodrili i pomagali konkretnim delima, a ne rečima praznim. Nije obrazovanje toliko promenilo ljude na selima, nije ih ono učinilo boljima. Bolji su bili kada su osećali srcem i delovali, dok nisu postali zajedljivi, sebični i zatvoreni za druge. Klica tog raskola pratila je pojavu medija i interneta.

Živelo se spokojnije tih davnih dana. Duge i hladne večeri bile su pune izobilja. Jelo se i pilo sve što se sakupilo, skuvalo, ispeklo, spremilo, steklo, uživalo se u plodovima rada i veštini vrednih ruku. Priča je tekla, razvijala se, narastala, baš kao i pletivo u rukama domaćica. Lako se i pesma započinjala, nije joj trebao naročit povod. Dovoljno je bilo biti živ, u društvu, sa najbližima. Povode su oni nalazili u sebi i u onima oko sebe, ne u spoljašnjem svetu, luksuzu, novcu.

Možda danas toga više nema jer nema ni onih snegova koji ljude zarumene i oraspolože. Sivilo maglovitih dana, mokro blato i vlaga u vazduhu zaposedaju duše seljaka koji se kriju u nekoj drugoj realnosti. Neraspoloženi, ogorčeni, u tamnim sobama usled okraćalih dana i nasilne štednje tavore sudbine, malo-malo vireći kroz prozor ne bi li ih pahulje iznenadile. Svu iluziju nade rasprše nasmejane spikerke koje kliču toplom vazduhu i proleću u decembru, bez svesti šta to znači za svet. I svi veličaju ono što je disharmonično, neprirodno i što dalekosežno podmuklo deluje ispod površine.

9.

Tisa je bila reka sasvim drugačijeg toka. Kao međa Banata i Bačke, ili kao spona tih dveju obala, pitoma, mirna i topla, bila je stecište vrednih i radnih seljaka od ranog leta do poslednjih toplih dana jeseni. Kupali su se ljudi i spirali umor i vrućinu vrelog sunca Banata. Konji su se pojili malo nizvodno od njih. Žene su prale prašnjave košulje natopljene znojem truda. Topole su šumele, hladovinom zaodevale preplanula tela. Ribari su tu podizali kolibe, zatezali užad za skele koje su se ručno vukle s obale na obalu.

Odmah iza nasipa hektari voćnjaka i vinograda brujali su od glasova i smeha, otkrivajući iščekivanje jesenje berbe, okupljanja oko kazana, nasladu prvim vinima i rakijama. Neki su znali mesec-dva provesti u svojoj kolibi, ne osećajući se udaljenim od ostatka seljana. Sve je brujalo od života, sve se nekud kretalo, otvarale su se krčme. Nije  bilo važno imati osvetljenje, televizore, radio-aparate. Ti su ljudi u sebi imali i glas, i priču, i pesmu, i melodiju. Ništa im više nije bilo potrebno.

Danas su voćnjaci pusti, stabla posečena, vinogradi počupani. Puteljci zarasli u korov i šiblje, prohodni samo pešice uz velik napor. Kolibe i vikendice su napola srušene, okna polupana, vrata nakrivljena, krovovi nestabilni. Malo naselje deluje sasvim sablasno, i čak i po danu čoveka podilazi jeza, kao da posećuje groblje starih vremena koje podseća da smrt odasvud vreba i da će nemilosrdno zaposesti sve što čini život sela i njegovih žitelja. Samo priroda opstaje, uprkos svemu. Stare trešnje rađaju najslađe plodove što pucaju pod zubima dok medna slast sliva se niz grlo, krupne, slatke kruške žutilom izviruju uz gustih trava, crvene se jabuke odnekud iz čestara i mirišu tako da im se ukus u vazduhu sluti.

Mešaju se glasovi cvrčaka, zrikavaca, kosova, vrabaca, čvoraka, žaba, gugutki. Prašnjavim putem jezdi samo vetar, kovitlajući sećanja na nekadašnji žagor ljudi. Padaju zreli plodovi tupo udarajući o tlo, gde ostaju neokušani, dok ih trulež ne načne i ne ustini do praha.  Sloj po sloj godina taloži se po tragovima nekadašnjih postojanja.

9.

Tisa je bila reka sasvim drugačijeg toka. Kao međa Banata i Bačke, ili kao spona tih dveju obala, pitoma, mirna i topla, bila je stecište vrednih i radnih seljaka od ranog leta do poslednjih toplih dana jeseni. Kupali su se ljudi i spirali umor i vrućinu vrelog sunca Banata. Konji su se pojili malo nizvodno od njih. Žene su prale prašnjave košulje natopljene znojem truda. Topole su šumele, hladovinom zaodevale preplanula tela. Ribari su tu podizali kolibe, zatezali užad za skele koje su se ručno vukle s obale na obalu.

Odmah iza nasipa hektari voćnjaka i vinograda brujali su od glasova i smeha, otkrivajući iščekivanje jesenje berbe, okupljanja oko kazana, nasladu prvim vinima i rakijama. Neki su znali mesec-dva provesti u svojoj kolibi, ne osećajući se udaljenim od ostatka seljana. Sve je brujalo od života, sve se nekud kretalo, otvarale su se krčme. Nije  bilo važno imati osvetljenje, televizore, radio-aparate. Ti su ljudi u sebi imali i glas, i priču, i pesmu, i melodiju. Ništa im više nije bilo potrebno.

Danas su voćnjaci pusti, stabla posečena, vinogradi počupani. Puteljci zarasli u korov i šiblje, prohodni samo pešice uz velik napor. Kolibe i vikendice su napola srušene, okna polupana, vrata nakrivljena, krovovi nestabilni. Malo naselje deluje sasvim sablasno, i čak i po danu čoveka podilazi jeza, kao da posećuje groblje starih vremena koje podseća da smrt odasvud vreba i da će nemilosrdno zaposesti sve što čini život sela i njegovih žitelja. Samo priroda opstaje, uprkos svemu. Stare trešnje rađaju najslađe plodove što pucaju pod zubima dok medna slast sliva se niz grlo, krupne, slatke kruške žutilom izviruju uz gustih trava, crvene se jabuke odnekud iz čestara i mirišu tako da im se ukus u vazduhu sluti.

Mešaju se glasovi cvrčaka, zrikavaca, kosova, vrabaca, čvoraka, žaba, gugutki. Prašnjavim putem jezdi samo vetar, kovitlajući sećanja na nekadašnji žagor ljudi. Padaju zreli plodovi tupo udarajući o tlo, gde ostaju neokušani, dok ih trulež ne načne i ne ustini do praha.  Sloj po sloj godina taloži se po tragovima nekadašnjih postojanja.

Pričaju ljudi da još uvek postoji čovek koji tuda korača svakodnevno. Živi na ivici gde se šuma naglo širi, postaje duboka i gusta, skrivajući obalu od pogleda i čineći je teško dostupnom. U svojoj vikendici živi život dalek od svih. Zaposle ga ljudi kao poljara-čuvara, da ono malo useva zaštiti od sve brojnijih kradljivaca koje beda i glad čine lopovima. Ribu je naučio da lovi tako da je ima i kada niko drugi ne može da je nađe. Nešto biljaka i domaćih životinja daju mu ono osnovno što mu treba da preživi. Njemu je dobro tako. Ne traži mnogo i kažu da je uvek nasmejan i zadovoljan sobom.

Tu se potvrđuje da je ljudska mašta uvek najaktivnija tamo gde poredak stvari nije onakav kakav bi se očekivao. Ni ovaj čudak nije pošteđen ljudske radoznalosti koja nadomešćuje slabosti svog neznanja pričama koje su teško ili nikako dokazive. Priča se, dakle, da ta osoba nije muško, već žena koja je zakržljala u razvoju, te se sklonila daleko od ljudi, napaćena, silovana više puta iz pogrde, ojađena u detinjstvu još, ružnoćom privlačeći pažnju zlobnika. Jagodice na licu suviše su ženskog izgleda, prsti na rukama dugi, gipki, deluju sasvim nežno, a telo ima tu vitkost svojstvenu samo ženskom polu. Nagađa se, dodaje i oduzima još mnogo toga, a ta osoba živi život onako kako je odabrala, ne pravdajući se, ne smetajući, neprimetna i toliko udaljena da niko ne bi primetio da je nema.

Možda su takvi ljudi kao anđeli čuvari napuštenih mesta, starih ljudskih tragova, svedočanstava njihovog postojanja i da nije njih ne bi imao ko da čuva prošlost od osipanja postepenog koje vodi u ništavilo.

10.

Stara paorska peć, napukla na nekoliko mesta, ali još uvek topla, primamljiva za umorna leđa starosti. Uz nju čvrsta hrastova vitrina sa mnoštvom nijansi nastalih tokom godina prefarbavanja. Slojevi koji se ljušte kao da podsećaju na sudbinu mnogih generacija koje su je koristile, a koje sada vetar zaborava, ili možda sećanja, razvejava posvuda, kao da traži one koji ih još mogu primiti u sebe, oživeti ih, posedočiti. Miriše hleb. Starica, uprkos pogrbljenim leđima i bolnim kostima usled artritisa, svakog drugog dana sama mesi hleb i peče ga u paorskoj peći. Ne može, kaže, da podnese testo koje prave pekare. Pravo testo treba da je teško, da zasiti, a istovremeno da bude meko u ustima, prijatno slankasto, ukusno. Sve to što se kupuje nalik je slami. Kora krcka samo neki sat po pečenju, a posle se cela vekna pretvori u tegljivu masu što se lepi za zube, nepca, iritirajući bezukusom, bljutavošću i čudnim mirisima.
Starica je volela da na sve moguće načine održava prošlost živom, što ambjentom u kom je živela, što ukusima i mirisima nekadašnjeg sveta, potisnutim primamljivim ponudama tržišta i potrošačkom groznicom koja opseda sve starosne dobi. Ušuškana u meke jastuke i toplinu svoje sobe, ona je umela da odoli svemu što je pretilo da čoveka udalji od prirodnog, od onoga što se u okolini može naći, uzeti, upotrebiti, bez da se obrađuje i osiromašuje nekim novim načinima nekih novih nauka.
Miris hleba koji se pekao mešao se sa mirisom dunja koje su ćutale na staroj vitrini. Na istočnom zidu stajala je ikona, uz nju kandilo i stručak bosiljka, koji bi oživeo i pri najmanjem dodiru i opijao odavno iščezlom svežinom, koju ni najčistiji ozon više ne pruža. Svo pokućstvo, ma koliko staro i trošno, zračilo je nekom svetom čistotom, mirom i odašiljalo miomirise. Nisu se svi mogli ni dokučiti, niti razložiti tako da im se objasni poreklo.

slika
Zašto čovek ima potrebu da objasni sebi sve što mu je strano, sve što ne razume, što mu je na prvi pogled neshvatljivo? Možda zato što je sujeta hommo sapiens-a izrasla do te mere da više ne može da podnese da postoji nešto van njega što je jače, mudrije, samostalnije? On bi sve da raskrinka, rasitni do najsitnijih delića, razloži, ogoli, da stane nad tom gomilom čestica kao neko ko njome može da upravlja, i kao neko nad kim ne postoji niko i ništa. Zato problem nastaje kada se suoči sa nečim duhovnim, nematerijalnim, što njegov um nije sposoban da pojmi, jer ne može se uvek umom sve dokučiti. Postoji nešto iza uma, ili možda ispred njega, što ume da dokuči ono neizrecivo, neiskazano, nematerijalizovano, neospoljeno… A na to današnji čovek zaboravlja. Ili, bar bi želeo da zaboravi.
Tog dana – pričala je starica – digla se velika oluja. Naš salaš bio je uređen, zgrade čvrste, stabilne, dvorište ne samo praktično napravljeno, već i prelepo uređeno cvetnim lejama, pravilnim rasporedom stabala višanja, kajsija, trešanja, šljiva, ali i lipa, oraha, kestena, jasena, topola. Nije samo ono drvo koje daje plod vredno, svako je drvo priča za sebe i za nešto je dobro. Naši stari su to dobro znali. Ja sam nauk nasledila od dede, koji je bio čovek prirode, često je čak i noćivao napolju, pod vedrim nebom, bez straha, bez potrebe za udobnošću kreveta ili topline i zaštite sobe. Govorio bi da čovek, ako odista želi biti čovek, treba da se sa prirodom srodi, da od nje uzme sve što mu ona daje, i da to mora biti i dobro i dovoljno za srećan život. Sve ostalo su stranputice koje nas odvode od onoga što bismo trebali biti da bismo bili srećni. Mirni.
Kada bi se podigao vetar u ravnici, bilo je to zadivljujuće isto koliko i strašno. Mogao je čovek u istom trenutku videti po nekoliko virova uskovitlane prašine kako jure nekud, svaki na svoju stranu, kao da se nevidljiva sila u njih uselila i pošla do onog ko je grehom naljutio nebesa. Umele su ptice kružiti bez reda i smisla, na sve strane, nemoćnih krila, nejake da se odupru sili vetra i slete u neki zaklon. Kad bih videla taj prizor, uvek bi mi se srce steglo, kolena zadrhtala, kao da se sama nalazim u tim visinama, prepuštena nečemu što će odrediti moju sudbinu. Koliko puta sam plakala kada sam videla kako vetar sićušne vrapce ili laste velikom silinom baca na zid, na crep, udara ih o ciglu ili letve. Bio je to smak sveta u malom, bar sam ja to tako videla. Osećala sam kako se dedin svetonazor duboko nastanjuje u moju dušu, u moje telo i um, te sam i sama postala vezana za sve oko mene, za svaku travku, listak ili grančicu.

images-2012-07-epske_oluje_aps_980997337
Sedela sam pod nadstrešnicom na našoj skromnoj terasi, kao da želim da ispratim ono što se događa oko mene, da sprečim neko zlo pogledom, da pripomognem negde ako treba. Drugi deo mene govorio mi je da je sve to ludost, da sam ja samo slabašna žena spram te velike sile prirode i da ne mogu ništa učiniti, samo pomirljivo posmatrati ono što se događa. Ruka mi je iz čista mira posegla za malim krstom koji sam uvek nosila u džepu sa sobom. Šaputala sam molitve, dozivala svece, a slutnja da će se velika strahota dogoditi pritiskala mi je grudi što su podrhtavale u strahu, u grču i jecajima.
Svi moji ukućani bili su u polju, na nekih pola sata konjima od salaša. Ostala sam sama da bih zbrinula stoku, zgotovila neki ručak. Podne je bilo kada je počela sva ta nevolja. Iako je čovek u polju najsigurniji kada je jak vetar, jer nema ništa što bi se na njega obrušilo, ipak mi se nije činilo da će moja porodica dobro proći ovoga puta. Nisam bila sklona da izmišljam i slutim loše, to je sada dolazilo samo od sebe, obuzimalo me svu i činilo me izbezumljenom.
Najpre su počele da pucaju grane topole. To je meko drvo, kako ga lako slomi vetar čim malo dobije na snazi, tako ga lako guta i vatra, i pre no što počne da greje čoveka koji to očekuje. Topola je suviše nežna za svet, osetljiva i zdušna. Kao i njeni cvetovi koji lutaju nesmireni, sve dok ne dotaknu tlo, gde se zaprljaju, budu zgaženi i raspadnu se neprimetno, kao da nisu ni postojali. Za topolom krenuo je da slabi jasen. Ponosit i stamen, nikad ne miruje, već nežnim šumom daje čaroliju salašarskom životu, tihom muzikom svojom druguje sa radnicima, čini lapšim puste noći. Grane su padale kao otkinuti ljudski udovi u ratu koji sam preživela. Samo, jasen će da se oporavi, a čovek nikada ne biva ono što je nekada bio. Jednom kada izgubi deo sebe, teško da ga ikada zaista može povratiti.
Pucanje grana bilo je i strašno i toliko moćno u istom času. Možeš osetiti bol, ali i silu, snagu koju čovek nikada neće spoznati. U tom zvuku možeš videti kako se niti drveta naprežu, istežu, kidaju u agoniji, bolu, urliku nečujne duše njihove, kako se propinju u nemoći. Vrisnula bih i pri najmanjem pucketanju grane koja je bila spremna da se sruči na tlo, tamo gde ne pripada. Mlade su se sadnice povijale do zemlje, najčešće se ne podižući. Najpre me je to podsetilo na nekakvo klanjanje onom uzvišenijem od nas, na dubok naklon, pozdrav pun odanosti, uvažavanja, ali ne, nije bilo to. Nisu se više podizale, već su ostajale tako da leže, napukle, ubijene, unakažene, a nisu još ni zaživele život za kakav su stvorene.
Iz šupa i drugih zgrada u dnu dvorišta izvirala je strašna larma. Sve su životinje počele da puštaju svoje glasove u vetar, ali nisu to bili obični njihovi zvuci, već kao nekakvi krici koje može da ispušta samo čovek kada mu lice smrti iskezi svoje zube žedne krvi. Pokušala sam da začepim uši rukama, ali uzalud. Buka je bila jača i od toga. Odnekud je dojurio moj pas, dugogodišnji čuvar našeg malog salaša. Iako sitan, bio je odlučan i silan kada bi nas upozoravao na neprijatelje, bilo naše, bilo za naše životinje. Njega sam volela toliko da sam nedelju dana provela u krevetu nakon što je uginuo od starosti. Osećala sam kao da se tad otkinuo deo moje duše, i da mi nešto nedostaje što nikada neću više imati. Ni jedan drugi pas, čak ni ovaj moj današnji, nisu mogli da mi pruže što sam dobila od mog tadašnjeg miljenika. Ozarilo me je kada je poskočio, stavio mi u krilo šape i glavu. Radost je trajala suviše kratko. Istrgao mi se iz zagrljaja, počeo da cvili, izjurio bi nekoliko metara ispred nadstrešnice, snažno lajao i režao, pa bi se ponovo vraćao do mojih nogu, unezvereno kružeći oko njih. Pokušavala sam da ga umirim, ali nisam mogla da ga dohvatim.
Crne slutnje potpuno su me obuzele. Klekla sam na kolena i nastavljala dotadašnju molitvu. Pas se poslednji put vratio do mene i legao kraj mojih kolena, tiho ječeći. U buci koju je vetar stvarao javilo se još nešto, nisam mogla da odredim šta tačno. Otvorila sam oči i posmatrala širok pejsaž oko sebe, tragajući za izvorom tog nesvakidašnjeg zvuka. Sa tamnog neba spuštao se ka salašu kao neki crn oblak, podsećajući na ogromnu pticu raširenih krila. Ali, nije to bila ptica. Nije bilo ništa poznato. Ni čovek, ni životinja. Ili sve to odjednom, sve u jednom? Ni danas ne znam, ni danas ne mogu dati sebi odgovor, iako mi je slika sasvim jasna kada sklopim oči.
Količina užasa u mojim grudima narastala je do nepodnošljivosti. Pomislila sam da će ovo biti tren u kom ću izgubiti bespovratno zdrav razum, ili tren u kom će me ta sablast ščepati, ubiti, poneti u nebo, raskomadati, uništiti, zbrisati me. Pas je toliko jako režao, drhtao, cvileo, trčao s kraja na kraj dugačke nadstrešnice, da mi se učinilo da će i sam da se rasprsne u komade kao kakva grančica načetih stabala predamnom. Crna prilika spustila se na orah blizu kuće koji je leti davao divnu hladovinu i okućnici i sobama. Višedecenijska grana, čvrsta, podeblja, kao da je od gume, savila se do zemlje, ali nije pucala. Nisam razumevala ništa od toga. Stablo je ječalo nekakvim glasom, bila sam ubeđena u to, kao što sam i danas, jer ona prilika nije sada puštala glasa od sebe. Samo su me posmatrale nekakve ogromne zelenkaste oči, izdužene kao i zenice. Ne znam da li je ispod njih bila njuška, da li lice nalik čovekovom, da li su bila tamo usta, da li je bilo sve to odjednom ili ništa od toga. Samo znam da mi je telo bilo obamrlo, udovi se ohladili i ukočili, a pluća otežala. Kao da mi je srce stalo, a ja i dalje živim samo kroz pogled. Kakav način da se umre, pomislila sam tada. Stvorenje je pustilo krik koji, verujem, ne može da ispusti nijedno ovozemaljsko biće. Krik i jecaj, jecaj i smeh, krik i jecaj i smeh odjenom… sva tuga sveta, sva njegova radost, divlja ekstaza usled bola ili lakoće, ne znam.

urokljive-oci

Probudio me poznat glas koji je do mene dopirao kao što kroz maglu teško dopire lik nečiji. Najpre u silueti, zatim u jasnim konturama, da bi kasnije došli svi detalji. Majka me je nežno milovala po licu, a nad njenim ramenom bilo je bratovljevo uplašeno lice, tek stupilo u doba momaštva. Ćutali su i posmatrali me prestrašeno. Iz daljine je dopirao očev glas, isprekidan jecajima, naricanjima, molbama bogu i svecima da pomognu. Ponovio je više puta kako je on kriv jer nije poslušao bakine molbe da ode i okaje grehe predaka i da sada, kada je već suviše kasno, možda nema ni smisla da to učini; da zlo nikada nije jedno, već da ide pod ruku sa mnogim drugim nevoljama. Slutio je kao ptica kukavica ono najgore. Pokušala sam najpre da se podignem na laktove, a zatim da sednem. Brat mi je pomogao da se uspravim. Oko mene je bila pustoš. Ni kuće, ni stabala, ni štale, niti bilo čega drugog. Opustošeno sve. Mrtva tela životinja i ptica. Gomile građe našeg nekadašnjeg života. Praznina, gorak ukus banatske prašine u ustima, opor miris mrtvih tela, raskidanih kora drveća, počupanog cveća… smrti…
Otac je bio u pravu. Bio je to kraj života i početak propadanja. Brata su mi ubrzo ubili. Majki je prepuklo srce. Otac je legao jedne večeri i više nije ustao. Ostala sam sama na zemlji na kojoj je nekada bila naša kuća. Ono što smo napravili kao prostor gde ćemo provesti leto, dok ne izidamo nešto drugo gde ćemo žieti, bilo je sve što mi je ostalo. Mog belog miljenika, koji je sa mnom svedočio propasti, nikada više nisam videla. Izgubio se negde. Nikada neću znati šta se dogodilo tada. Nikada neću moći da razumem ni shvatim, ali ni da poreknem. Žao mi je što mnogi ljudi neće poverovati mojim rečima, što će se samo nasmejati, reći da starica govori koješta, pošto je zabasala u starački svet mašte. Nije me briga. Ma šta to bilo tada, to je moj život. To sam ja. I dok je mene, postojaće i ta istina. Kada me ne bude, možda će se neko od onih koji su čuli moju priču usuditi da je ponovi. Bbez straha da će biti ismejan.
Šarolik je svet. Šarolike su sudbine ljudi. I što je najčešće, ne baš tako lepe i sjajne…
Ustala je sa jastuka kraj paorske peći i otškrinula vratanca na njoj. Na stolu se ubrzo pušio vreo hleb, rumen kao staričini obrazi. Miris je bio očaravajući, trebalo je sačekati tek onoliko da testo dopusti sečivu da ga pretvori u ukusne komade.

sZ8pWE9

11.

Valjda je svako rođen iz nekog određenog razloga. Ta životna misija može biti raznolika: neko daruje nove živote, neko je tu da bi pomagao drugima, neko da bude slika i prilika promašenosti, onoga kako ne treba, neko da bi smetao, terao ljude na promene. Međutim, koliko god da ima ljudskih sudbina kod kojih možemo jasno definisati njihov smisao, toliko je i onih čiji smisao ne naziremo nikako, ili veoma teško.

Na selu izumiru poslednje generacije slabo obrazovanih ljudi, one koje su se zadovoljavale time da nauče da čitaju i pišu. Najviše je žena u tom krugu. Muški deo populacije je ili odlazio u gradove da se dalje obrazuje, ili je izučavao kakav zanat. Malo ko je ostao na tome da je završio samo osnovnu školu. Dobar deo njih se naknadno u životu osposobio za nešto više od obrade zemlje ili gajenja domaćih životinja, kako je industrijalizacija uzimala maha. Neki su, tako, zanat ispekli u srednjem dobu života. Kako je kome sudba namenila… Ali, žene su u najvećem broju slučajeva ostale na staklenim nogama što se tiče sposobnosti koje se odnose na život izvan kuće i izvan sfere poljskih radova.

Njih su dve i svakoga dana piju jutarnju kafu zajedno. Svakoga dana druga je domaćica. Ona koja dočekuje potrudi se da urani, upali vatru u šporetu što ranije, da se kuhinja dobro ugreje, a usput čisti pod, pravi red, pere sudove, sklanja ih, sto briše do savršene čistoće. Kada gošća stigne, voda u džezvi, podstaknuta živom vatrom, već vri. Šoljice su na stolu. Domaćica zakuvava kafu, ne jaku jer starost je to, tek da se voda zacrni a na dnu šolje kasnije, dok se kafa hladi, složi tanak sloj soca, tek da se zna šta se iz nje pilo. Ni kvalitet kafe nije važan. Važno je da se to nešto crno, fino samleveno zove kafa, da na ambalaži to i piše.

Nešto mlađa od njih, ohrabrena štakom, čim zatvori kapiju za sobom otpočinje monolog kojim najavljuje da je pristigla, da je živa jer primećuje vreme, promene u baštici, psa na lancu, vinovu lozu. Najčešće kaže dobro jutro tek pošto je već načela razne teme, što vezane za vremenske prilike, biljke i životinje, što za svoje bolne noge koje su sve češće neposlušne. Ova druga, starija, blago pogrbljena, čvrsto građena, rumenog lica ispod šarene marame, sa starim džemperom vezanim oko struka da bi grejala krsta, ne čuje baš najbolje svoju prijateljicu, pa odgovara ono što je njoj na pameti. Otpočinje igra gluvih telefona, toliko omiljena među decom nižeg uzrasta. Ukoliko se tu zatekne još neko, nastoji da pripomogne da obe uhvate istu nit razgovora i počnu da predu pletivo bez ikakvog reda i sleda. Ukoliko nikoga nema, ostaje zagonetka kako im to uopšte pođe za rukom.

Najčešće se nađu već posle nekoliko minuta, kada dopuste utisku koji je jučerašnja epizoda turske serije ostavila na njih da nadvlada i ponese ih. Odrasle u patrijarhatu, lako se slože oko toga šta je moralno, šta nije, šta je neka žena trebala,a šta nije trebala da uradi, kaže, prećuti. Zatim, jedna od njih, koja živi sama, koristi okolnosti da prati Parove i Farmu. Ova druga, pod pritiskom ukućana, ipak bira neke kvalitetnije načine zabave. Ali, ne do kraja kvalitetne. Kaže, ništa zglavno (čitaj: valjano) na te-ve-u nema, valja samo slušati takmičare u Grand-u ili kakvom sličnom muzičkom programu. Pošto su joj likovi rijalitija nepoznati, to odsluša polovično, vrckajući na stolici pod izgovorom da treba da vodi računa da se ne ugasi vatra. U suprotnom samo slegne ramenima i opsuje nešto sebi u bradu.

Na stolu obavezno stoje jučerašnje novine, naravno, tabloid, jer šta drugo mozak žena u poodmaklim godinama, neukih i neobrazovanih, nenaviknutih na intelektualne sadržaje, može da prati budno. Tu se priča o rijalitiju nastavlja, na korist jedne, dok druga insistira na crnoj hronici, na tome kako bi majku trebalo obesiti jer je ubila dete, muškarca lišiti muškosti jer je nekoga silovao i slično. Bilo bi zanimljivo dati im priliku da javno, pred publikom, iznose svoje predloge kako kazniti prestupnike.

Sledeća tema su događaji u selu. Pošto se i tu malo šta događa, jer gotovo da nema više kome da se događa, sadržaji se brzo iscrpe, a neprijatno je ćutati uz kafu (iako se ona popije onako vruća, uz glasno srkanje). Sve što iole vredi: smrt, razvod, nemoral – komentarišu se punim bićem, navode se svi izvori, očevici, svedoci. Tu se uvek nađe neka paralela s njihovim mladalačkim dobom i sele se kroz vreme tamo gde se osećaju sigurno. Sebe vide kao uzorne, skromne i smerne žene, kojima niko ništa nema da zameri, izrađene, požrtvovane, žene koje su se uvek zalagale za najbolje sebi i svojoj porodici.

Nakon sat vremena svako dalje druženje postaje naporno. Reči se otežu, periodi ćutanja sve su duži, ponavljanja rečenog učestala. Krive vratove ka ulaznim vratima, ne bi li se na njima pojavilo spasonosno novo lice, bilo ko, samo da se ćutanje prekine, da se pruži bilo kakvo slovo novo za koje se mogu zakačiti i nastaviti priču, nebitno da li ima ikakvog smisla, kao ni to što su se videle juče i što će se videti sutra.

Napokon, mlađa dama polazi, maštajući o tome šta će sve uraditi u ostatku dana, iako više fizički nije sposobna za to. Starija se zadovoljava pričom o tome šta bi trebalo da se uradi, ali se i žali na mlađe ukućane i njihovu nezainteresovanost ili neposlušnost. Na ulici se kratko zadrže, pozdrave se, te se svaka vraća sebi i svojim ne/mogućnostima. Sutra je novi dan, i on se željno očekuje…

12.

Usamljenost je pojava koja ne obilazi ni žitelje sela, iako se ono u mislima najčešće dovodi u vezu sa bogatim i živim društvenim životom, mnoštvom dostupnih sagovornika koji su na gotovo identičnom mentalnom, emocionalnom i duhovnom nivou. Ipak, jedan fenomen nam otkriva da je i selo zahvaćeno jednom od najčešćih pošasti modernog vremena, otuđenošću.

Ljudska su tela propadljiva. Troše se i osipaju. Živimo u zabludi da je sve to posledica fizičkog napora, života u nezdravim uslovima i sično. Ti faktori svakako mogu da odrede fizičke bolesti i pojačaju ih, ali se sve, u suštini, može svesti na psihološke uzročnike, traume i stresove. Neosvešćen život, zanemarena duša, emocije, nagomilane ružne misli odvode ljude do lekarske ordinacije. U selima ona dobija naročit vid važnosti, jer stvara osećaj živosti društvenog života.

Kada su zimski meseci, a ljudi skloni prehladama i virusima, već u pet ujutru stvara se red ispred malenog doma zdravlja. Želi se biti prvi na pregledu. Biti prvi postaje kao nekakva vrsta počasti, samo još nije domišljeno kako bi trebalo da izgleda nagrada za to. Okupe se ljudi, prevrću po raznim sudbinama, bave se tuđim mukama, često i do te mere da zaboravljaju zašto su došli. Ima bolesnih, kojima je zaista neophodna lekarska pomoć, ali ima i onih koji dođu samo po recepte, da izmere pritisak, više žudeći za pričom nego za susretom sa lekarem. Ko je došao do 9, došao je. Posle toga se ne primaju knjižice na šalteru. Dugačka uska čekaonica već u pola sedam puna je lica. Neki samo lsušaju, neki vole da se nadmeću za glavnu reč. Neki bi da se šale, a neki da opletu po svemu: po politici, državi, te redom dok ne stignu i do zdravstva. Žale se da sve sporo ide, dugo se čeka, ali ne priznaju da, usitinu, nemaju kud da žure. To je cilj: otići što pre odande i ostati neispričan, kako bi se moglo doći ponovo. To je vid zadovoljstva.

Zaista zanimljiva pojava: odlazak lekaru nije stres, već nešto što od stresa leči, nešto što opušta. To podrazumeva i nešto utehe, lepih reči doktora koji je u obavezi da ih izgovori i pokaže vrstu brige. A šta jednoj ljudskoj duši više treba od nečega što se može porediti sa toplinom, bez obzira što je to samo učtivost…

Advertisements