Svi smo mi isti, svi smo mi smrtni (Milan Belegišanin, “Soba na obali”, Akademska knjiga, 2019.)

Književno pero danas ostvaruje svoj smisao samo ukoliko verno ispiše istinu o svetu i istovremeno u njoj uspostavi vrednosti. Mogo je već rečeno o životu sažetom u trenutak, i to fluidni, o diskontinuitetu i disharmoniji. Podvlače se pitanja gde su tu tačke oslonca, u čemu je vrednost i čemu život služi. U zaborav pada humani identitet ljudskog bića i jedino sigurno je to da ništa nije sigurno.

“Soba na obali” Milana Belegišanina donosi nam odgovore na mnoga krucijalna pitanja. Ova zbirka priča kreće se kroz prostore realnog sveta i pejzaže ljudskih sudbina na autoru osoben način, sa iznenadnim uplivom fantastike, i takav konglomerat ne samo da priču oneobičava, već pojačava i metatekstualni sloj dela. Podvodeći pripovedanje pod tematski oreol smrti, pripovedač, čini se, nastavlja važnu liniju narativa moderne književnosti i postupak davno započete rekonstrukcije mita. To govori u prilog postojanja večnih tema u književnosti, koje ni jedno vreme ne može obezvrediti, bez obzira koliko se razlikuju načini na koje se o njima pripoveda i konstruisani svetovi u koje se smeštaju. Smrt je, ujedno, jedan od odgovora o tome šta je sigurno za nesigurnog čoveka današnjice.

Raniji pripovedni opus Belegišanina ima sličan stilski i tematski karakter. Stoga, “Sobu na obali” možemo čitati kao varijaciju njegovih poetičkih osobenosti i prepoznati je kao vid kvaliteta i trajanja autorskog portreta među mnoštvom drugih. I u ovoj zbirci su likovi obični, anonimni, i svi se suočavaju sa smrću koja  se poima isto kao i život, čak i vrednija i smislenija od njega, možda kao njegov nastavak koji donosi ispunjenje ljudskom biću. Uz njenu pojavu vezuje se uvek direktno ili međuredovno iskazana poenta ili podvučen smisao.

Važno je istaći momenat smrti u prozi Milana Belegišanina. Ona se nikada ne pojavljuje kao nešto zastrašujuće i užasavajuće, ona nije okidač za strah i očajanje, već je otelotvorenje principa humanosti i ma koliko paradoksalno zvučalo, inicira ispunjenost i radost koje u životu nije moguće nikako ili trajno dosegnuti. A ne zaboravimo, savremeni čovek čini sve da od smrti pobegne, iako ono što živi nije život, već samo nekakva iluzija o njemu.

Od kvaliteta Belegišaninove proze valja izdvojiti i njenu ima jaku moć pobuđivanja  emocija i dubokih refleksija o životu, i to na način lišen bilo kakve patetike. Veoma često njegovi likovi, iako neznani, čitaocu prepoznatljivi kao obični ljudi svakodnevice, rečima i postupcima tvore životne mudrosti. Likovi imaju hrabrosti da se suoče sa svojim nedostacima, sa propadljivošću i krhkošću, nesavršenosti i smrti. Suočavaju se sa sobom i neostvarenošću, i možda baš po tome možemo da ih svrstamo u red savremenih junaka-heroja, nasuprot čoveku koji od svega toga beži u iluzije. Komentari pripovedača odvode nas još dalje na tom putu, i mi se iz običnih čitalaca pretvaramo u misaona bića, osećamo, uključujući se u kodiranje smisla priče. Sasvim nenametljivo, čak i toplo, Belegišaninova proza vraća nas našoj prirodi, prirodi čoveka koji misli i oseća, spoznaje i iskustveno proživljava, obnavlja pokidane veze sa zajednicom od koje se otuđio.

U “Sobi na obali” priče se zaokružuju u celinu na jedan veoma zanimljiv način. Najpre, kao uvod u zbirku pripovedač ispreda autoreferencijalni sloj dela posredstvom motiva peska koji vezuje za temu prolaznosti, najšire rečeno, osipanja i propadljivosti, ali i za motiv smrti, kao dominantan u zbirci, i kao njenu tematsku okosnicu. Zanimljivo je da i sam pesak, kao aluzija na gorepomenuto, proishodi iz priča, ali pošto su one životne, on se iz njih otelotvoruje u iskustvu.

Motiv peska nastavlja da dominira kao realan lokalitet, u obliku obale Dunava, na kojoj će se okupiti raznovrsni predmeti iz svih priča zbirke nakon što njeni likovi stupe u predeo smrti. Oni će ili dospeti do peščanog tla, ili će ih voda Dunava odneti nekuda. Ovako postavljena scena asocira na mitske slike Aheronta ili Stiksa, lađe koja prevozi putnike u predele smrti. No, ovde niko od njih ne nastoji da se vrati na obalu života, niti teži da stekne besmrtnost, jer je svest o životnim nedostacima snažno razvijena. Život više nije mesto radosti i ispunjenosti. Ovde je smrt mesto mira i ostvarenja najvećih težnji. Smrt donosi stanja duha nedostižna u životu kakav jeste i ona se razlikuju od pojedinca do pojedinca. Zajedničko im je što se oslobađaju nevolja, nespokoja i tuge.

Tvoreći od kataloga predmeta inventar jedne sobe, pripovedač, čini se, aludira na to da ugroženost pojedinca savremenog doba nije samo u spoljašnjem svetu, na ulicama nehumanih gradskih predela tadićevskog tipa, već i u zatvorenim prostorima domova, koji su nekada bili bastioni sigurnosti. I ma koliko da joj svi težimo, možda ona postaje jedino moguća sa druge strane reke. Čak  i sama smrt čoveka današnjice nije više intimna, već postaje javna, a samim tim i desakralizovana. Naš pripovedač i samoj smrti vraća onaj izgubljeni veo privatnosti i humanosti.

Sponu među pričama čini i lik čoveka koji nema levu šaku. On se uvek pojavljuje kao vesnik smrti, ili posrednik pri prelasku na peščanu obalu. Nedostatak šake kao da upućuje na necelovitost čoveka u životu, na neki nedostatak koji ga prati i boli. No, taj detalj može da uputi i na uobičajene konotacije kada je reč o smrti, kao na nešto što je neprijatno. Međutim, lik čoveka bez šake podseća više na anđela čuvara koji likove bezbedno smešta u stanje mira i zadovoljstva. Varijacija istog imena Marija kroz različito oslikane sudbine ženskih likova govori nam da, ma koliko da su ljudske sudbine različite, jednaki smo po tome da tragamo za ljubavlju kao osnovnom potporom kroz život, i da kao ljudska bića nismo stvoreni za samoću, iako nas sudbina često baš u nju okiva.

Ima u ovoj prozi nečeg kišovskog teškog i bolnog, ima u njoj i antičkog hrabrog, a ponajviše na nas deluje esencijalna Belegišaninova veština da nas pričom suoči sa nama samima i našim najvećim ograničenjima i strahovima, te da nas istih oslobodi i da nakon zatvaranja korica osetimo lakoću koja nam stalno izmiče. Po tome je ova proza sasvim u službi čoveka, a njene vrednosti visoko na lestvici književnih dometa.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

Napravi besplatnu web stranicu ili blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: