Odron ravnice

   Nevidljivi je ambis pred nama. Nesvesni njegove dubine, sanjamo snove o daljinama koje se kao utopija urezuju u zenice duše. Pred svako novo sutra prostiremo najmekanije tepihe mašte, ne sumnjajući u sposobnost da se suočimo sa tim da će ta ista mašta ostati zauvek usidrena u besmrtnom sutra. I tako već godinama, i tako svi.

   Odavno je čast prestala da se vezuje za vlast, iako rima čini magnetsku sponu među ovim rečima. Istrošena obuća prošlosti truli po ostavama, podrumima i tavanima. Besmisao habanja đonova po bespućima neizvesnosti, sa snažnom nadom u glavi da se svako zlo da pokoriti, vezati, zarobiti kao Baš Čelik negde iza bezbroj vrata i brava, a da se dovoljno mudri čuvari mogu pokazati kao sinonim besprekorne sigurnosti, ukazuje se pred našim očima kao  najveća zabluda svih nas, novovekovnih žitelja postmodernih predela groteske. Na mestu nekadašnjih lokvi krvi niču svakodnevno novi cvetovi maslačka. Lekoviti u svojoj gorčini, ostaće uvek lekoviti uzalud. Ne može nijedno grlo popiti još žuči posle svega. Ne može ni jedna glava shvatiti da ništa što je okrepljujuće i preporađajuće nema ukus lepote i užitka, već neprijatnosti koja izaziva grčenje stomaka. I kome, šta i kako reći, kad svi ogluveli su od silnog glasa medija i oslepeli su od blještavih ekrana. Za koga išta i činiti kada svako očekuje materijalno blago iza svake vrste delovanja.

    Mrak ugašenih ognjišta sve je gušći. Višegodišnji korov kao da je svake godine sve jači, oštrijeg trnja i oporijeg mirisa. Nema promene, nema pojave čistog prostora pod novim, korisnim mladicama. Stare drvoredi šljiva pred kućama, pucaju grane čekinjaste neurednosti, trulež skrivena u stablima umrtvljuje životne sokove. Umiru lati ljubičica neomirisane. Čak nema ni pasa koji bi ih obišli podignute noge. Damari života sve su slabiji. Postojeći su iznemogli i bez smisla, oni krepki i sveži ukorenili su  se u nepoznatom prostoru daljine. Tamo ljubičica nema, niti zrele šljive padaju po pločnicima. Tamo sve je uređeno za život na asfaltu, za život u estetici urbanog čoveka, koji ne haje mnogo hoće li išta od prirode uzeti da okrepi dušu punu smoga, mirisa plastike, betona, gvožđa.

   Ni ovo proleće nema ko da dočeka skidajući u znak dobrodošlice naslage zime sa tela, otvarajući se za nove oblike života, srcem radosnim zbog oživljene igre senki pod starom krošnjom. Iza debelih stakala, uronjeni u tone betona, umreženi u neverovatno duge i zamršene spiskove adresa i imena, ljudi se proleću dive uz ekrane, koji obećavaju toplo vreme i emituju veštački konstruisane slike idilične prirode. Sedeći u fotelji nastoje da emituju radost sebi samima. Međutim, bez usmerenosti ka onome što može da je prepozna i uzvrati je a da van njih  postoji, besmisleno je išta i pomisliti.

   Prva je pčela proleća sletela na tek stidljivo iznikao maslačak. Zadržala se neko vreme i užurbano odzujala ka novoj teritoriji, u njenom svetu prevalila stotine ljudskih kilometara, ali puna entuzijazma, moralna jer ne živi na tuđ račun, dobrodušna jer ne ugrožava druge zarad sopstvene životne dobiti. Prvi je mrav krenuo u pohod po zaostale mrve na pločniku gde je staračka drhtava ruka ispustila još toplu veknu hleba. Strpljenjem nesvojstvenom čoveku, potrajala je borba oko prenošenja tereta na krtim leđima. Ali, mrav nikada nije sam. On se nije otuđio od kolektiva, nije se zatvorio u samo svoju zemljanu odaju. Gozbu će podeliti nakon složnog, nesebičnog zalaganja za svoju dobrobit podjednako veliku kao za tuđu. Plahe i nemirnih krila, prve laste nalaze mnoštvo bezbednog prostora da sviju nova gnezda. Opustelost godi njihovoj prirodi. Mladi će ptići bez bojazni za život dočekati i paperje i perje, poleteti po prvi put bliže plaveti koju više ne kontroliše ni Bog ni priroda, već neka nevidljiva i neshvatljiva moć u ko zna kom delu sveta. Nije li možda bezbrižnost lasta upozorenje da je nemoguća bezbrižnost ljudskog stvora?

     I dok lagano pada veče u kom snaga sunca najsvetlija biva u bojama koje kontrastiraju noći, u nastupu svežine skriva se i nešto strašno, nešto što savremenog čoveka užasava. Nekadašnja težnja da bude u harmoniji sa prirodom zamenjena je težnjom da boravi u disharmonično uspostavljenom kolektivu, negde u urbanizovanim sredinama u buci i nikada sam. što ne znači da nije usamljen. I dok ravnicom struji svežina prolećne večeri u kojoj usamljen čovek uzalud čezne da susretne drugog usamljenog čoveka, te da se istovetna stanja u sudaru rasprše i iščile, gradovi vrve od koraka, pokreta, smeha i svetla, ugušeni mirisima koji bude glad čula. Nepremostivi jaz među dvema slikama  dovoljan je znak neuravnoteženosti sveta koji ne nalazi put da se vrati u prvobitan oblik umerenosti i uspostavljenosti u ravnoteži.

Čovek nikada ne očekuje saplitanje, poniranje, gubitak tla pod nogama tamo gde sve je ravno. Ravnica je sinonim opuštenosti, sigurnosti, preglednosti, imanja kontrole, lakoće kretanja, vidljivosti i izvesnosti. Možda je nekada tako bilo. Gde god da se danas po ravnici korača, svuda se odranja smisao i čovek ostaje dugo da lebdi užasnut jer nema oslonca i jer ni jedna staza koju u mnoštvu drugih jasno vidi ne može da mu pripadne. On je u bestežinskom stanju besmisla. Putevi oivičeni drvoredima ostali su u sećanju, a goli predeli nova su datost u kojoj nema gde da se počine i okrepi. Zrnevlje za gladne i umorne ptice što nad glavama ispucalih ruku od teškog rada lete ubuđavilo se u starim džepovima koji više ne podnose nebo nad sobom, već samo tvrd crep trošnog krova. Kovitlanje prašine od koje nema ko da beži i zaklanja rukama oči podseća na silu kojoj se ne može stati na put, na snagu iznad ljudske i potonuće čoveka u dubine nigdine.

Tako se svakodnevno ravnica sve više prazni. Tlo čvrsto odranja se u rastresitosti nepoznatog porekla. Sve što se pretvori u svoju suprotnost tu je da bi opomenulo. Kada, međutim, opomenu nema ko da čuje, što zbog gubitka sluha primerenog protoku vremena, što zbog nepostojanja ušnih školjki u kojima bi došlo do zvuka, onda ni sama opomena nema svoga smisla. Sva širina i prostranstvo postaju parodija sopstvenog smisla, jer čovečanstvo teži zbijanju na malim površinama gde se valja boriti za svaki udah, za svaki atom prezasićenog vazduha nečim što je nepotrebno tuđim plućima. Čovek pljuje po višemilenijumskom ustrojstvu sveta, po prirodi svih stvari, po smislu sopstvenog bitka. Želi sve nesvojstveno, neprimereno, neprirodno, nezadovoljavajuće.

Nema još mnogo svedoka odrona. Kada i poslednji nestane, ostaće samo reči. U opasnosti su i one, jer nikome više do njih nije stalo. Možda, u nekoj budućnosti, leži nada u arheologu žednom sećanja koji će naići na njih kopajući po neobeleženim terenima u umrlog života.

Komentari su isključeni.

Blog pokreće Wordpress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: