Zatvor slobode

Sloboda je reč prejaka, možda reč koja ima najšire značenje. Svako od nas ima sopstvenu volju koju ostvaruje slobodom mišljenja, odlučivanja i postupanja. Sve što je oko nas normirano i određeno kao pravilo ili zakon koji podrazumevaju poštovanje, često nas dovodi u stanje besa ili ogorčenosti ukoliko se kosi sa našim poimanjem slobode. Nažalost, sloboda uglavnom ima previsoku cenu, jer u težnji da se ona dosegne kroz život mnogi stradaju zamerajući se onima koji pravila i norme propisuju.

Svakako da ljudski život mora biti uređen nekakvim pravilima i zakonima. Inače, život ne bi imao smisao, odnosno, svet bi bio u haosu i tek tada ostvarenje slobode ne bi bilo moguće. Na kraju krajeva, sloboda ne može da se oseti ukoliko ne postoji nešto što joj se suprotstavlja.

Menjanjem sveta, samim tim i filozofija života, političkih sistema i svega onoga što u sebi nose, neprekidno se težilo da se stepen čovekove slobode podigne na viši nivo. Najpre, težilo se da se čovek oslobodi strahova od prirode i pojava u njoj koje nije mogao da kontroliše i nije ih razumeo. Kasnije se čovek borio da se oslobodi uticaja crkve i njenog učenja koje je na nov način pokoravalo ljude zastrašivanjem i ubeđivanjem da postoji nešto čulima nedokučivo što ih može nagraditi ili kazniti, da postoji svet savršeniji od ovog i da tek smrt može doneti istinsko zadovoljstvo ukoliko se živelo moralno.

Kada je dominacija crkve postala nepodnošljiva, iako nikada nije bila potpuna, jer su bogati staleži uvek nalazili načina da novcem steknu slobodu, na horizontu se pojavio humanizam kao duhovni pokret koji je želeo da oslobodi čoveka stega sujeverja, neznanja, robovanja prebogatim crkvenim upravama. Umnogome je poboljšao život čoveka upoznajući ga sa njegovim slobodama, ali ne u svim delovima sveta i Evrope. Tek će filozofija racionalizma, koja za sobom povlači liberalizam, prosvećenost i prosvećeni apsolutizam učiniti konkretnije korake i obuhvatiti mnogo šire prostore. Talasi borbe za čovekovu jednakost  i slobodu odlučivanja kako će proživeti svoj život zatalasao je Evropu revolucijama, naročito pred kraj 18. stoleća. Bio je to veliki zanos koji će probuditi u romantizmu i manje narode nad kojima se još uvek vijorila zastava porobljivača. Promene su se odvijale sporo, ali jednom pokrenute, nisu se zaustavljale. Međutim, pitanje je koliko su one zapravo plodotvorne, kakve posledice imaju i kakav je njihov ishod u današnjem vremenu.

Neprekidno se vodi polemika oko toga jesmo li svi mi jednaki kao ljudi, s obzirom da se rađamo uglavnom isti – fizički i psihički sposobni da se razvijamo i nadograđujemo u najširem smislu. Da bi se čovek ostvario u svoj svojoj punoći, ili se bar potrudio da to tako bude, on mora činiti nešto više u životu od onoga što podrazumeva preživljavanje: zadovoljenje osnovnih životnih potreba i minimalni procenat rada koji će to omogućiti. Preduslov za to je obrazovanje i duhovni razvoj. Oba podrazumevaju širenje vidika, osposobljavanje za kritičko mišljenje i otkrivanje sopstvene više svrhe postojanja. Ostaviti nešto za sobom, ma koliko to malo bilo, važno je kada se u obzir uzme da i to malo od svakog pojedinca u zbiru daje mnogo. Samim tim, čovek može da ostvari večni ideal – slobodu, jer ma koliko se trudio da bude slobodan fizički od nekakvih obaveza ili kontrole, on slobodu nikada neće dostići ukoliko je ne poseduje u svom umu.

Nažalost, prošlost nas nije dovoljno naučila, nismo savladali njen nauk, te sloboda o kojoj je reč teško da može biti ostvarena osim u retkim individualnim slučajevima. Jer, danas se neprekidno suočavamo sa manje ili više direktnim mehanizmima vlasti koji nam govore šta i kako ne smemo da mislimo. Došli smo do sledeće situacije: manjina ne podleže sistemu manipulacije mišljenjem i ujedno iz tog sistema biva isključena, a većina pristaje da razmišlja nekritički i ponavlja obrasce mišljenja koji joj se nameću putem sredstava informisanja, društvenih mreža, pa i obrazovnog sistema. Olako pristajemo da mislimo ono što vladajućoj eliti odgovara. Prepuštamo im svoje dragocene umne sposobnosti i time kočimo duhovni razvoj. Živimo kao tela unutar kojih nema duše jer je ona u posedovanju nekog drugog. Zbog toga nama sloboda kao kolektivu ostaje nedostižna, a time i pojedinci ne mogu da je osvoje.

Neka svako čini šta hoće u prostoru svoje intime –  glasi vladajuća parola koja je naveća laž današnjeg vremena. Druge itekako zanima šta je to što ljudi čine u svom domu, ili pak na mestima gde imaju pravo da čine šta žele ukoliko nikoga time ne ugrožavaju. Začarani krug posmatranih i onih koji posmatraju (da ne kažemo i da zaključuju suviše slobodno) ne prekida se nikada i uloge se stalno menjaju. Sve je javno, ili se bar svi tako ponašaju. Jedna od mnogobrojnih posledica je iskrivljenje značenja pojma privatno. Ono prestaje da postoji ukoliko se na trenutak ne obznani, paradoksalno, kao javno. Tu se vraćamo do sintagme naznačene u naslovu – zatvor slobode. Naime, populacija teži tome da čini ono što će druge da zainteresuje, pa često i da načini nekakav šokantan korak kako bi privukla pažnju i stekla neku popularnost. Koliko je to pogrešno izlišno je govoriti, jer time se narušava interesovanje za odistinske vrednosti i činjenja vredna pažnje. Svi imaju potrebu da dokazuju koliko su slobodni čineći nešto i odmah to isto pretvarajući u javno, kako bi  potrebno priznanje pristiglo. Ljudi se javno povređuju, umiru, bahate, prikazuju kao nemoralni ili nehumani, javno se raduju, stvaraju nešto, zbijaju šale u cilju da zabave i reklamiraju nešto što nazivaju humanošću.

Imati nešto u svojoj intimi što će se skrivati od drugih postalo je nepopularno. Jer, ako niko ne zna šta se to poseduje tajno, onda kao da ni ono samo nema svrhe. A sa druge strane, nova ljudska strast postala je potreba da se po tuđoj intimi istražuje i nastoji da se ona pokrade, time što će se informacije o njoj predstaviti pre nego što ih sam imalac učini javnim. Svi su okrenuti ka životima drugih i beskrajno uživaju u momentima u kojima o tuđoj privatnosti slušaju, gledaju priloge ili samo nagađaju. Niko više nema strpljenja da čeka, svi žele da budu oni koji će neku sablažnjivu vest prvi da objave i na osnovu toga da postanu dostojni priznanja.

Oni kojima takav način postupanja smeta, obično bivaju najveće žrtve novih modela ponašanja i interesovanja. Iako je svet oduvek težio da zauzme pravac razvoja koji će ga dovesti do najvišeg stepena slobode i za kolektiv i za pojedinca, on se u poslednje vreme sve više regresivno odvija i baca čoveka u stege onoga što se odvajkada pokazivalo kao ideal – u stege slobode.

Sloboda je preuzela oblik nečega što se nanovo mora potvrđivati i što se mora obznanjivati kao takvo. Sloboda je postala nešto što podrazumeva i neljudskost i surovost. Sloboda je postala čoveku dušmanin jer ga obavezuje na mnogo toga, što nije u njenoj prirodi. Sloboda nas opominje da se u svetu događa nešto što će je zauvek učiniti nakaradnom, ekscentričnom i večno željenom, gotovo nedostižnom u izvornom obliku. Jer, čovek je slobodan da misli ono što misli, da veruje u šta veruje, da se opredeli za neki model života, da ima svoj sistem vrednosti, da voli koga želi da voli, a da ne voli ono što mu se ne dopada. Ima pravo slobodno da se opredeli za profesiju, da li će živeti sam ili u zajednici, da li će imati potomstvo, da li će biti politički orijentisan, da li će ceniti i poštovati nešto ili neće. Kada se stvari tako postave, onda one i nisu suviše komplikovane. Međutim, problematika nastaje u trenutku kada se neko, manje ili više opravdano, usmeri na nečiji odabir nekoga, koji bi trebao biti potpuno slobodan i nezavistan.

Možda će nam sloboda postati dostupna onoga trenutka kada prevrnemo naglavačke postavljena shvatanja na pravu stranu. Možda će nam biti dostupna kada odlučimo da se suočimo sa sobom i kritički promislimo sopstveni položaj u svetu. A možda onda kada shvatimo da samoća nije uvek toliko loša, jer tek ona može da garantuje da smo slobodni – da delujemo, mislimio i činimo zarad sebe, i samo zarad sopstvenog dobra. A možda će sloboda ostati zauvek ideal, utopija, nedostižna metafizička ideja. Odgovornost je na nama, odgovori u nama.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

Blog pokreće Wordpress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: