Zloupotreba subkulture u nekulturnom skrnavljenju istorije

Postmoderna epoha u umetnosti, ali i kao duhovna atmosfera sveta uopšte, ponudila nam je  odraz realnosti u kom se zamagljuju granice među umetnostima, žanrovima, formama, oblastima nauke, kulture, istorije, originalnog pečata stvaraoca i priređivača već postojećih dela. Sve se prepliće, nadovezuje, nastavlja, ali i sukobljava, poriče, negira. Postmoderna je podvukla veoma važnu istinu savremenog čoveka o kojoj je u umetnosti počelo da se govori nakon Drugog svetskog rata nešto slobodnije i direktnije, a to je istina koja kaže da sve može i ne mora da bude istinito, da smo upleteni u mrežu raznovrsnih tekstova koji svedoče o prošlosti, a mi nikada ne možemo biti sigurni u pouzdanost onoga o čemu nam govore.

Približno u isto vreme kada se pojavila postmoderna nastao je i Punk  kao muzički pravac i kao subkulturna pojava koja je obuhvatala  odevanje, način života i sistem vrednosti. Čini se da je lako dovesti u vezu sveopšte osećanje nesigurnosti koje se pojavilo kao posledica delovanja totalitarnih sistema koji su mase držali pokornim namećući im osećanje latentnog straha da ne učine nešto što je zabranjeno i time ugroze svoju bezbednost i život. Kulturno-obrazovne institucije bile su zadužene da šire postulate vladajuće totalitarne ideologije i da kroje pokorne građane koji su u prividu jednakosti ličili jedni na druge kao klonovi. Zato je Punk rekao “ne” dominantnim sistemima i ideologijama i svoje pristalice učinio ekstremno drugačijim, najpre u bukvalnom smislu – u pogledu odeće, boje kose, frizure, a zatim i po vrednostima koje su zastupali: život van sistema, prvenstveno izbegavanje obrazovnog sistema i samostalno obrazovanje, jednostavan život i najjeftinije životne potrepštine, izvestan vid anarhije u smislu negacije lažnih vrednosti građanske kulture i sistema vrednosti koje je dominantna vlast propagirala. Nekada bi anarhična nota narastala do te mere da se pribegavalo nasilništvu i brutalnom sukobljavanju sa organima vlasti. Ali, to su već neki ekstremniji oblici Punka koji se udaljavaju od njegove osnovne premise.

Nažalost, pobuna duha Punk subkulture nije naročito urodila plodom. Ako sagledamo mehanizme kojima današnja vlast deluje, možemo uvideti jedan ogroman paradoks. Nakon što su pali totalitarni režimi i ustupili mesto demokratskim, položaj čoveka postao je još lošiji po pitanju slobode nego što je to bio slučaj pod represijom totalitarizma. Pali su veštački stvoreni živi bogovi, srušila se njihova podanička carstva, ali se urušio i jedan važan temelj demokratije koji je definisao još Aristotel, a on podrazumeva bar relativnu, ako ne i potpunu jednakost svih. I dok se socijalizam zalagao za statusnu jednakost pojedinaca, banalno rečeno, demokratija je, kako vidimo, tu jednakost zabašurila u neki tamni ćošak i onemogućila ljudima jasan uvid u stvari primenjujući jedan veoma vešt mehanizam manipulacije. Umesto da širi strah od onoga što se ne sme činiti, ona je poslegla za mnogo sofisticiranijim oružjem koje nam govori šta i kako ne smemo misliti. Stvarajući privid slobode oko nas, oduzela nam je slobodu u nama i poništila osnovnu karakteristiku čoveka kao živog bića: slobnodno mišljenje.

Danas mislimo samo ono što je u skladu sa stavovima, vrednostima i delovanjima onih koji su na vlasti. Mediji i društvene mreže obasipaju nas sa mnogo više informacija no što smo mi u stanju kritički da sagledamo, te smo i izgubili tu naviku, u nekim slučajevima potrebu. Pretvoreni smo u  nešto što podseća na elektronski oblikovane i vešto programirane mehanizme kojima se upravlja na daljinu i bez primene sile. Institucije u kojima se obrazujemo dodatno pospešuju našu povodljivost i sklonost nekritičkom i neanalitičkom prihvatanju informacija. Ko se usudi da kaže nešto van zadatih okvira ubrzo biva udaljen i onemogućen u bilo kakvom delovanju. Vlasti nisu potrebni ljudi koji umeju da misle, već oni koji mehanički prihvataju sve i klimaju glavama udobno zavaljeni u svoje fotelje, omlitavelog tela i mozga pretvorenog u žitku masu po kojoj plutaju izumrle sive ćelije.

 S obzirom na dominantan model života današnjeg čoveka i njegovu problematičnu umnu aktivnost (ili neaktivnost) možemo videti da postoji nešto mnogo gore od praznih džepova i bankovnih računa, a to je prazna glava, glava koja ne ume da misli i koju mogu naterati da misli samo određene obrasce. zbog tog siromaštva čovek je prestao da bude aktivan svedok događaja, učesnik u njihovom vrednovanju, prihvatanju ili odbacivanju, podržavanju ili osuđivanju. Ne samo da se ljudima kroji budućnost, već se sve češće seče, prekraja, modeluje i menja i njihova prošlost. Nije teško zamisliti na koji bi način dokumenti koji govore o prošlosti mogli da se lažiraju, oni važni da se skrajnu, a da se ponude novi kao jedini validni. Podjednako opasno može biti i nerazumno poigravanje sa istorijskim činjenicama,  njihovo pogrešno interpretiranje u duhu novog vremena kako bi se, pod izgovorom da se prošlost proslavlja, dospelo u fokus javnosti. I to one javnosti koju čine građani umorni od svega, vođeni devizom šta me se to tiče, važno je da mi bude zabavno.

U pomenutom kontekstu našla se nedavno organizovana izložba koja, s obzirom na uspavanost većeg dela populacije Srbije, nije naročito promišljena, niti vrednovana u realnim okvirima i po merilima zdravorazumskog i zdravoduhovnog odnosa prema temi. Naime, Maja Gojković je sa ponosom otvorila izložbu “Pank portreti dinastije Obrenović” Aleksandra Leke Mladenovića. Ona je izjavila tom prilikom da je ovakav umetnički potez Mladenovića očuvanje tradicije i njeno oživljavanje u savremenom kontekstu, čime je ujedno približava mladim naraštajima. “Verujem da ovaj umetnički pogled na istoriju Srbije nikoga ne može da ostavi ravnodušnim, da današnjim generacijama može da približi život tog doba, ali i misli i osećanja ljudi koji su obeležili jedna deo naše istorije,” izjavila je Gojković.

Čini se da je Maja Gojković načinila više grešaka dajući ovu izjavu. Najpre, današnje generacije nikako ne mogu da život tog doba osete bliskim jer retko koga od mladih zanima vreme devetnaestovekovlja obeleženo ustancima, krvlju, potiskivanjem Turaka sa ovih prostora, životi sela koja su bila epicentri ljudskih aktivnosti, vreme u kom su pruge tek bile u izgradnji, gde se putovalo konjima, živelo u velikim porodičnim zajednicama, često gladovalo i kada se za svaki zalogaj hleba moralo dobro pomučiti. Današnji mladi naraštaji izdanci su tehnokratske kulture, navikli na urbanu atmosferu megalopolisa, na udobna virtuelna putovanja oko sveta ili na prednosti modernog saobraćaja. To su uglavnom usamljenici nenaviknuti na neposredne kolektivne oblike života, mahom članovi samo virtuelnih grupa, umesto patriotizmom isukanih sablji i jatagana koriste se najsavršenijim oružijima kao privilegijom popularnih junaka virtuelnih igara, svu egzistencijalnu brigu prepuštaju roditeljima stajući iza prilično loše fasade takozvanih školskih obaveza koje ih prilično iscrpljuju jer je svaka usmerena mentalna aktivnost za njih kao robija. Naviknuti na to da mašine misle umesto njih, pa čak i da im omoguće svakodnevni opstanak dok im spravljaju ili prilagođavaju hranu i piće, mladi u Srbiji imaju neke druge teme koje ih preokupiraju.

Svakako da aktuelni modeli života koje mladi upražnjavaju nisu nešto što treba videti isključivo iz negativne perspektive. Međutim, činjenica koja govori u prilog tome da oni sve manje samostalno misle i da njihova interesovanja koja se odnose na bilo šta van aktuelnog trenutka drastično opadaju, ne može se tek tako pobiti. Uz prazne nade Gojkovićeve o spajanju prošlosti i sadašnjosti u iskustvu mladih, udenulo se i prilično problematično uverenje o tome da Punk može da doprinese uspehu tog čina. Poznato nam je da je Punk na ovim prostorima odavno pao u senku pop-kulture i da naročito od devedesetih godina postaje marginalizovan i sveden na veoma uzak krug onih koji ga konzumiraju,  bilo kao muzički pravac, bilo kao način života. Šta je Punk mogu da znaju samo starije generacije, oni koji su stasavali u drugačijem sistemu vrednosti i u vremenu kada je sticanje znanja bilo nešto čime je većina bila okupirana. Imati što šire znanje bila je jedna kulturna paradigma. Nju je danas zamenilo interesovanje samo za jednu oblast ili mali broj sličnih. Suviše lako stizanje do informacija, kako nam se čini, ugasilo je glad za njihovim trajnim posedovanjem, a to se nekako uklapa i u duh vremena u kom se zaboravilo na kritičko promišljanje bilo kakve informacije. Kratkoročnost njihove aktuelnosti kao da je načela i nekadašnju potrebu za erudicijom i svestranim poznavanjem opšte kulture, najjednostavnije rečeno.

Današnje generacije, da podvučemo, teško da mogu da požele da se vrate u devetnaesti vek i teško da mogu da razumeju Punk kulturu. Ona, jednostavno, nije deo njihovog habitusa. Kako onda Punk može doprineti tome da se dinastija Obrenović proslavi u onom duhu u kom zaslužuje? Nije li to lakoverno nasedanje na nečije igrarije sa onim sa čime se ne smemo igrati? Ukoliko umetniku manjka inspiracije ili publiciteta, ne možemo i ne smemo ga podržati u umetničkim projektima koji su neukusni i koji važne istorijske ili kulturno-tradicijske vrednosti uspostavljaju u ravni koja ih negira. Pokušaćemo da skrenemo pažnju na neodrživost veze između onoga što je dinastija Obrenović pružila srpskom narodu, a što i danas osećamo kao važno, i između Punka kao stila, forme i ideje u čiji kontekst ih Mladenović smešta.

Najpre, valjalo bi se osvrnuti na presudne momente u vladavini Obrenovića i onome što joj je neposredno prethodilo. Prvi srpski ustanak označio je odlučno suprotstavljanje turskoj vlasti na ovim prostorima. Miloš Obrenović se istakao u toj pobuni, da bi postao vođa Drugog srpskog ustanka podignutog u Takovu. Do poslednjeg dana borio se, kao i ostali Obrenovići, da suzbije strane uticaje i Srbiju učini što samostalnijom. Za vreme njihove vladavine ukinut je feudalizam, otvarane su škole, podizane i obnavljane crkve i manastiri, pomagani su intelektualci, ulagalo se u štamparije, sagrađene su neke od najlepših građevina, donet je Sretenjeski ustav,  Srbija  se teritorijalno širi i postaje kraljevina. Bilo je to vreme modernizacije države u svakom pogledu, njeno osamostaljivanje i izgradnja po modelu moderne evropske države. Obrenovići su ulagali u sva ona polja života koja su državi bila potrebna da bi njen narod osećao stabilnost, nacionalni integritet, kulturnu, naučnu i svakovrsnu drugu samostalnost i razvijenost.

Kada je reč o Punk usmerenju, ono nikada nije na strani zvaničnih institucija, sistema, državnog uređenja, dominantne kulturne paradigme. Punk je alternativa uređenom i unapred predodređenom modelu života koji oblikuju zakoni, pravila, kulturni, naučni i bilo kakvi drugi modeli. Punk nije usmeren na nacion, već na male skupine unutar njega koje se razlikuju i koje teže nezavisnosti, a ne ujedinjenju u jednom nadindividualnom smislu. Poznata pesma Sex Pistols-a, “God, save the queen”, parodija je nacionalne i kraljevske himne Ujedinjenog Kraljevstva i verno oslikava odenos Punka prema nacionalnom, kolektivnom, prema vlasti uopšte. U ovom slučaju Mladenović ispod slike kraljice Natalije stavlja naslov pomenute pesme kao citat, što se ne može razumeti nikako drugačije no kao izrugivanje poštovanju vlasti. Time, svakako, nije proslavljeno postojanje Obrenovića u istoriji Srbije, već se, bilo direktno ili nesmotrenom igrom citatima, daje vrsta ironičnog odnosa spram važnosti dinastije Obrenović.

Veoma važan faktor percepcije današnjih ljudi jeste estetski utisak koji im se nudi. Naši životi neprekidno se odvijaju na tržištu, bilo virtuelnom, bilo realnom. Konkurencija je dostigla ogromne razmere i u njoj pobeđuje onaj koji privuče kupce najpre estetskim detaljima. Ako govorimo o dinastiji Obrenović i njihovom značaju za današnje vreme, onda moramo biti svesni da bi upravo taj estetski faktor mogao da prikuje poglede za sebe, te tako pobudi radoznalost, ali i neke druge kategorije odnosa spram istorije, kao što su poštovanje, interesovanje u širem smislu i slično. Punk je nešto sasvim suprotno estetici, on je antiestetika, antilepota, neurednost, katkad nakaradnost, neukus. Jarke boje, poderana odeća, metalni predmeti, obrijane glave sa čiroki frizurom, pirsing i minđuše po čitavom telu samo su neki detalji Punk antiestetike. Utisak nehigijene, neurednosti i nemara spram sebe obično ovakve ljude etiketiraju kao nepoželjne u blizini, pomalo zastrašujuće i opasne. Može li se u antiestetskom maniru prikazati istorijsko vreme i dinastija koja ga je obeležila? Može li se tako olako shvatiti način na koji se može slaviti istorija? Pošto je reč o portretima Obrenovića, onda se moramo složiti da Punk stil jeste neprimeren ovom umetničkom postupku, jer ukoliko bi antiestetsko obeležje Punka bilo uklopivo u sliku o Obrenovićima, to bi značilo da govorimo o neuglednim, zapuštenim, provokativnim istorijskim likovima kojima je bio stran veoma važan aspekt uređenja života. To bi značilo da su oni bili socijalni autsajderi obeleženi nečim vidljivim od čega su se drugi sklanjali. Poprilično pravo prisvajamo da u to sumnjamo.

Ako danas realnost sve više biva okupirana virtuelnim svetom, što zbog zadovoljenja čovekovih potreba za zabavom, opuštanjem i druženjem, što zbog nekih konkretnih životnih potreba i moranja, to ne znači da iz čovekovog iskustva treba iskoreniti zdrav odnos prema prošlosti, vremenu i svetu kakav je nekada postojao, prema vrednostima koje u sebi sadrži i prema konkretnim događajima koje istorija pamti. Ovakav odnos prema nacionalnoj istoriji mogao bi nas jednom koštati mnogo. Mnogo više no što možemo da naslultimo. Portreti koje je Mladenović prikazao u živim bojama i grafičkim rešenjima u pomenutom Punk maniru deluju kao igrarija na vrhuncu neozbiljnosti. Kao mali narod koji je neprekidno na meti velikih sila koje se bezdušno upliću u našu nezavisnost, odlučuju nam o budućnosti, ali i diraju u prošlost prekrajajajući je po svom nahođenju,ne možemo se nadati dobrom sve dok se promovišu potezi koji ne deluju nimalo rodoljubivo niti patriotski. Ukoliko zvanična vlast podržava ovakva iskliznuća iz domena poštovanja, očuvanja i proslavljanja srpske istorije možemo samo da zaključimo da nas gura na onaj kolosek na kom su bili Pavićevi Hazari koji su nestali bez traga i glasa i u koje čak ni priča više nije sigurna.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

Napravi besplatnu web stranicu ili blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: