Karma ruralne žene

Nekakva esencijalna, neopipljiva telašca zabluda još uvek raznosi vetar prošlosti zamećući ih u tek naznačena postojanja novih sudbina žena ruralnih krajeva. Ovde se kolektivna sudbina pojedinki najlakše iščitava u svojoj utemeljenosti u nasleđu predačkog modela postojanja no što je slučaj u mnogoljudnim polisima u kojima se mnogo teže prati autonomnost porekla pojedinke.

Žene koje svoje živote žive u seoskom miljeu dovoljno su očit primer da su feminizam i njegova nastojanja da se za žene obezbedi trajna rodna, klasna i svakovrsna ravnopravnost  još uvek preko potrebni savremenom društvu. Možda su potrebniji no ikad, s obzirom da je borba za jednakost i pravo žena sada već starija od dva stoleća, i uprkos očiglednim pomacima u nekim ključnim oblastima u kojima je pratimo, ona još uvek nije dala dovoljno stabilne i jednako rasprostranjene rezultate.

Na samim počecima feminizma žene su se borile za pravo glasa, što je bio uvod u veću slobodu angažmana u sferi političkog, shvaćenoj u najširem smislu. Sloboda je trebala da obuhvati pravo na nesputano odlučivanje o načinu života, neograničeno kretanje, pravo na iskazivanje mišljenja, pravo na iskorak iz raznovrsnih stereotipnih uloga koje su bile uslovljene polom, mogućnost obrazovanja, vršenja poslova koji su do tada isključivo radili muškarci, pravo na svojinu… Posmatrajući današnju situaciju i stepen u kome su se najpre osnovna ljudska prava, a zatim i sva ostala priznala ženskom polu, uviđamo da pojedinke još uvek nisu stekle status koji bi dopuštao apsolutnu slobodu jer se biološka, odnosno polna određenost nije svela na ono čime žene ne bi bile pod nekakvom represijom, kako pisanom, tako i nepisanom.

Prvi pritisak na pojedniku u ruralnoj sredini nastaje u trenutku samog rođenja, pri njenom imenovanju koje je uključuje u postojanje. Novorođeno žensko dete nasleđuje očevo prezime, koje je pre toga, gotovo u svim slučajevima, preuzela njena majka i tako postala supruga, snaja, dok je pre toga bila ćerka, sestra… Žensko dete odrasta usvajajući saznanja da žena postajući suprugom mora prihvatiti tuđ identitet ukoliko želi da se uklopi u idju supruge, konstituisanu u davnim vremenima i ozvaničenu zakonom. Izuzeci od ovog pravila prihvatanja muškog prezimena dovoljno su retki da se ne mogu uzeti u razmatranje kao kontra-pravilo.

Postavlja se pitanje: ukoliko žena ima pravo da zadrži prezime dobijeno pri rođenju stupajući u bračnu zajednicu, zašto ona i pored toga prisvaja i muževljevo u najvećem broju slučajeva, a nešto ređe zadržava svoje i pridodaje suprugovo? Možemo dati nekoliko odgovora. Recimo, zato što društvene norme propisuju takav čin, zato što se time neguje nekakva tradicija, zato što ne žele da se razlikuju od većine. Međutim, zar nije u svim tim odgovorima koji su najčešći sadržana supstanca nečeg fluidnog, nečega što se kao nesvesno ali podrazumevajuće u konkretnom činjenju ospoljava kao ispravno i uopšte ne daje prostora razmatranju bilo kakve alternativne odluke? Postupa se po modelu već viđenog, poznatog, koje je nekada bilo i pisano i nepisano pravilo. Nematerijalna nasleđa kulture i običaja i dalje pred/određuju izbore žena.

Odrastajući u okruženju u kom žensko dete gleda majku kao ženu sa primarnom ulogom poslušne supruge, dobre majke, odgovorne domaćice, brižne kuvarice, pralje, švalje, estetičarke enterijera i prostora oko doma, zaposlene najčešće u trgovini, ili pak nekom fabričkom pogonu u kom joj se rad ne plaća, ili jedva plaća, ispod svakog dostojanstva, u kojoj je izrabljena fizički i mentalno, isto to mlado žensko biće mehanički dalje usvaja predodređeni status u sociumu, po pravilu se identifikujući sa svim ulogama koje sreće oličenim u figuri majke.

Manji procenat žena ima priliku da živi nešto drugačijim modelom života. Recimo, ima dovoljno novca da plati druge žene da obavljaju neke poslove umesto nje; ima radno mesto koje podrazumeva više dostojanstva; samim tim ima drugačije životne navike, očuvanije telo, više vremena za sebe. Takve žene su meta većinskog dela seoskog miljea, postaju žrtve podsmeha, poruge, tračeva. Njihova deca takođe trpe posledice drugačijeg životnog izbora, jer se smatraju decom “nenormalne”, , “nevaspitane”, “bahate” majke. Suprug takve žene je “papučar”, “slabić”, “mlakonja”. Žena je tu da služi mužu i njegovom dostojanstvu i ugledu, kao i da podiže decu u svakovrsnim drugim aktivnostima kao usputnim obavezama.

Iako danas obrazovanje mladih naraštaja podrazumeva završenu srednju školu, a neretko i fakultet, ne možemo konstatovati nekakav značajan iskorak iz aure karmičkog nasleđa ženskosti koje sa sobom nosi svakovrsne zablude. Po nepisanom pravilu, najveći postotak i visokoobrazovanih žena (koje su u manjini) ostaju zatvorene za dostizanje viših stupnjeva sloboda i samostalnosti, nekih novih životnih ideala jer nose u sebi slike ispravnosti u koje duboko veruju i slede ih svim bićem. Nameće se zaključak da su obrazovanje i slični vidovi razvoja ličnosti pod senom socio-bioloških uverenja: treba što pre postati supruga, žena-majka, i sve ono što je njena majka pre nje bila.

U ruralnim sredinama takve klišee je veoma lako postići jer gotovo da ne postoji nikakva vidljiva alternativa unapred data, već je ona moguća samo ako se za njom traga uz velike napore, a možda i žrtve. Postoje dva modela koja su najfrektventniji izbori ženskog pola u ovom miljeu: 1) ukoliko obrazovanje već pruža priliku za odlazak u urbaniji prostor, onda po svaku cenu ostati u njemu tako što će se pronaći prilika za postajanje suprugom, majkom, domaćicom…; 2) ukoliko je povratak neminovan, onda što pre postati suprugom, majkom, domaćicom…

Nažalost, nije vidljiva ni neka prelazna varijanta između dve krajnosti – između one u kojoj se bespogovorno prihvata karma ženskosti i one u kojoj malo čega od te karme ima. Ta središnja varijanta bila bi žena kojaa jeste u bračnoj zajednici, ali nije nužno majka, pokorna supruga i prvenstveno domaćica, već slobodna umom i postupcima u izgradnji vlastitog habitusa.

Zaključak bi bio da se u ruralnim krajevima trebalo pozabaviti i nečim fluidnim u sudbinama žena, a ne samo prosvećivanjem njihovih umova edukacijom i upoznavanjem sa drugačijim modelima života na koje one polažu pravo. Treba uticati na fluidan strah koji lebdi u njihovim aurama i ne dopušta im da skinu okove nasleđenih modela ponašanja. A pre toga, svakako, otvoriti puteve feminizu i u ove krajeve sveta, u kojima je nedovoljno prepustiti žene samo nekakvim virtuelno-medijskim faktorima, jer su oni samo slike i kadrovi koji nisu dovoljni da dopru do onog dela bića koje bi načinilo neku promenu. Manje teorijskog, a više praktičnog angažmana umnogome bi ublažilo mrak nasleđa koji se ne mora prihvatiti.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

Napravi besplatnu web stranicu ili blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: