Kako se gubimo?

Naši životi ispunjeni su raznovrsnim modelima postojanja, od onih najbanalnijih, kao što su načini odevanja, komuniciranja u određenim leksičko-kodovnim manirima, pa do onih najsloženijih, u kojima se oblikuje način na koji mislimo i vidimo fenomene koji čine našu svakodnevicu. Ukoliko pretpostavimo da se individua isključila iz svih tih postojećih modela koje tvori vrli Novi svet, onda smo na putu da zaključimo da ista ta individua isključuje sebe samu iz formi koje su društveno prepoznatljive i presuđuje sebi samoj – biva neprihvaćena, skrajnuta ili odbačena kao nepodesna i nepoželjna.

Ako pogledamo unazad, videćemo da takvi primeri i jesu ona odlučujuća nijansa koja boji periode razvoja čovečanstva. Ne mora uvek značiti da takva individua, koja ima priliku da se izdvoji iz dominantnih obrazaca mišljenja i delovanja, mora biti uspešna i priznata od svih. Uglavnom je reč o ljudima koji su na marginama, ali ipak čine nešto po čemu ih pamti istorija ili književnost, dva najveća svetska domena kolektivnog sećanja. Problem uglavnom nastaje iz činjenice da je čovek suviše podložan zaboravu, kao da se vodi Disovom mišlju da higijena nesećanja vida. Kada bi se masovnije izolovali od pukog bivanja u sadašnjosti i osmelili da se osvrnemo oko sebe, pustimo pogled da odluta u prošlost, uvideli bismo da biti drugačiji nije usamljena pojava, da ne mora biti pogubna, poražavajuća i nepoželjna.

Kroz istoriju ljudi su težili ostvarenju jednakosti: jednakih prava po pitanju statusa u društvu, prava glasa, prava na imovinu, slobodu mišljenja, odlučivanja, sticanja, slobodu izbora načina života unutar ili van bračne zajednice, prava na obrazovanje… Dakle, borba da za svakoga, bez obzira na materijalno stanje, porklo, rasnu i klasnu pripadnost, važe isti zakoni i iste mogućnosti. Kao najviši oblik ostvarenja tog cilja nastala je liberalna demokratija koja, iako je dosta napredovala u tom pravcu, nije dostigla onaj oblik koji bi za svet bio savršen. Međutim, u toj novoj organizaciji sveta sve je pošlo naopakim putem u trenutku kada su u silnoj želji da budu jednaki ljudi prestali da budu individualna bića i postali nalik svim ostalim ljudima. Možda zvuči malo preterano, ali masa se uspešno pretvara u bezbroj klonova koji imaju širok spektar mogućnosti prilikom ostvarenja da se bude kao drugi. Usvojiti obrasce ponašanja lako se postiže uz minimum vežbi i ugledanja na vodeće predstavnike, a menjanje dimenzija tela, boje kose, očiju, bilo kog detalja na njemu postaje široko dostupno i dovodi do neverovatne sličnosti koja se želi postići.

Dok se živi moto biti kao… individue se gube. Neki talenti više nisu poželjni. Neke osobine se tretiraju kao nepoželjne. Neki se postupci ismevaju zbog humanosti. Neki se poslovi preziru zbog nedostojnosti. Lista je gotovo neiscrpna. Iz tog razloga individualnost je potisnuta kategorija, iako je ona žarište promena, vrednosti, velikih dela, znanja i mudrosti. Ukoliko se svet zadovoljava da svi budu određenog izgleda, ponašajući se na određeni način i čineći određene stvari, onda on ostaje bez pokretačke energije svojstvene individui i ukopava se u živo blato jednoličnosti koje vodi osipanju vitalnosti i iscrpljivanju vitae activae.

Socijalna ugroženost, nesigurnost egzistencije, svakovrsna ugroženost, kako vidljiva, tako i nevidljiva, odvela je čoveka do stanja velike pasivnosti u kome on vegetira čak i mentalno, ne razmišljajući ni o čemu ili prihvatajući mehanički nametnute modele mišljenja, percipiranja i vrednovanja stvari. Da bi se zaboravilo ko smo i kakve živote živimo beži se u virtuelnu realnost u kojoj se biva onakakv kakav si poželjan, dobar, zadovoljan i prihvaćen. Iskonstruisani život, događaji i neoriginalni stavovi ugrađuju se u svest, misao i gest individue i ona se time sve više udaljava od onoga kakva jeste po prirodi. Uljuljkana u virtuelne laži koje vidi kao jedinu istinu i jedini oblik istinskog života, individua se gubi, osipa, raspada, iščezava. Povratak je uvek težak i neizvestan, a spoljašnji podsticaji nedovoljno snažni da podupru ideju povratka i osnaže onoga ko tim putem pođe.

Možda ne postoje izgledi da se gubljenje zaustavi ili potpuno ukine u bližoj budućnosti, ali svaki glas koji o njegovoj štetnosti govori, dotičući bar površno posledice, jeste znak da još uvek postoji neki vid borbe, kao i opstajanje nade bez koje se retko šta na ovom svetu događa.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s