ZAŠTO ONA NE ZNA DA NEĆE?

Prilozi na društvenim mrežama veoma često postaju predmet podsmeha, sadržaj postupka citatnosti u govoru, povod za dobru šalu u krugu prijatelja. Međutim, široj javnosti koja konzumira takvu vrstu zabave gotovo po pravilu nedostaje kritičko mišljenje koje bi pokrenulo analitičko sagledavanje fenomena koji mogu za kratko vreme dostići široku popularnost i uviđanje njihove ozbiljnosti. Iz tih razloga društvo ne spoznaje velika i važna pitanja ljudske egzistencije, a samim tim relativizuje sposobnosti postojanja u zdravoj socijalnoj klimi i daljeg razvoja na kvalitetnoj osnovi.
Zaokupljeni materijalnim problemima i posvećeno angažovani u masovnoj trci za novcem gubimo iz vida kako bi, bar u grubim crtama opisano, trebalo da izgleda ljudski život i koja prava bi svaki pojedinac i pojedinka trebali da uživaju da bismo mogli govoriti o životu dostojnom čoveka. U kakvim zabludama živi čovek mase i potrošačke kulture možemo uvideti već samo nakon nekoliko sekundi, koliko traje prilog koji je preplavio društvene mreže u poslednjih nekoliko dana.
Slika na ekranu jasno naznačava gradski ambijent. Reporterka postavlja već uobičajeno pitanje prolaznicima za ovo doba godine – gde i kako će provesti novogodišnju noć. U kadru on i ona. On, koji se samoodređuje po naročitom načinu govora, i ona, sasvim bezlična, nedorečena i nepostojeća. On je tu da govori i u njeno ime, na šta devojka slegne ramenima uz nešto nalik osmehu na licu i pruža korak u pravcu u kom je on povlači, smatrajući da je rekao sve što je trebalo da se kaže.
Predmet ovih redova nije analiza ličnosti dotičnog muškarca, niti njegovi (neukusni) maniri komunikacije, već položaj devojke koja kraj njega stoji i ne postoji. Poslednje što bismo očekivali da čujemo u sadržaju ovakvih pretprazničnih priloga je glasno i odsečno ispoljavanje opresije nad ženom dopušteno u ideologiji heteroseksizma koja se temelji na društvenoj muškoj nadmoći. Jasno je koliko ona ženu marginalizuje, i ne samo da joj oduzima pravo na posedovanje vlastitog mišljenja, već je sasvim unižava oduzimajući joj pravo govora putem kog bi to isto mišljenje izrekla. U ovom slučaju do prava slobodnog odlučivanja i delovanja ne možemo ni stići, jer mišljenje o tome kuda bi i kako, devojka nije izrekla, a samim tim ono kao i da ne postoji.
Ukoliko se fenomeni dominacije muškarca nad ženom ispoljavaju u situacijama u kojima se direktno razotkriva intimna priroda veze među njima, možemo samo da pretpostavimo kakve ekstremne oblike ona poprima u situacijama kojih nismo svedoci. Nijedno društvo izgrađeno na institucijama koje podrazumevaju da žena mora biti vezana za muškarca emotivno, ekonomski i praktično ne može se ostvariti kao uspešno, jer samo sebe potkopava provocirajući degenerativne simptome poput izveštačenog života (koji kulminira u teškoj apatiji), depresije (koja u ekstremnom slučaju prerasta u auto/agresiju), mehaničnosti u začinjanju i negovanju životnih oblika (koji bez prisustva odistinski slobodne volje i individualnog izbora ne mogu biti ni dugotrajni ni duhovno bogati). Prema trenutno vladajućoj ideologiji heteroseksizma, društvo ne možemo da poimamo kao živ organizam, već kao automatizovan mehanizam koji pre ili kasnije mora prestati sa radom usled istrošenosti, s tim što zamena delova nije moguća, jer oni nisu samo fizički. Dakle, samim tim nešto već nije u redu.

images
Tradicionalni aspekti ženske uloge u okviru društva u kom postojimo i dalje su na snazi kao jedini validni, kao jedini prirodni i ispravni. Ma koliko bila ubedljiva iluzija slobodne žene ispoljene u njenom delovanju van kućnog prostora, ona je ipak neuverljiva kada se uporedi sa onim što ženu svakako obeležava, bez obzira imala ona posao negde izvan doma ili ne. Posvećenost porodici i priznanje muškarcu da je on taj bez kog život ne bi bio moguć u domenu materijalne obezbeđenosti, svakodnevni rutinski poslovi koji se podrazumevaju kao ženski (i kao sasvim prirodno dodeljeni) deo je unapred određenog identiteta svake žene, želela to ona ili ne.
Ako je žena uslovljena prostorom u kom se kreće i svrsishodno deluje i ako je zavisna od muškarca, onda, u slučaju ovog priloga, podrazumeva se da ona ne treba ni da želi, ni da misli. Sve ono što ona mora da uradi može da nauči da uradi, a kako su te radnje mehaničke i za svaku od njih postoji uputstvo (upotreba kućnog aparata, recept za kuvanje, na primer), čemu onda da misli? Na kraju krajeva, zašto bi ona želela da Novu godinu dočeka bilo gde van svog doma ako je to potencijalna opasnost za muškarca, koji može ostati gladan, neutopljen i neudobno smešten.
Ispoljavanje muške nadmoći nad ženom u patrijarhalnom miljeu i heteroseksističkoj ideologiji u ovom prilogu veoma uspešno opstaje, širi se nesputano društvenim mrežama, a niko ne postavlja pitanje zašto dotična devojka smerno sleže ramenima i prihvata razvoj situacije ni ne pomišljajući da nešto promeni.

nasŠta god da je učinila ova, ili bilo koja druga žena, uslovila bi neku od sledećih posledica: ili bi bila napadnuta (verbalno, fizički, mentalno) ili bi bila etiketirana, što je, zapravo, samo drugi i pritajeniji vid nasilja. Etiketa uvek podrazumeva ugroženost subjekta koji je nosi. Svaka žena koja ne prihvata dominaciju muškarca nad njom i drži život u svojim rukama, samostalna i čvrsta, obeležava se kao „lezbejka“, „muškarača“, „čudakinja“. To su reči prilične težine i unapred izopštavaju onu koja je označena iz društva, jer čini nešto socijalno neprihvatljivo spram dominantnih modela. Niko ne pomišlja da ona, jednostavno, koristi svoje pravo na slobodu izbora, odlučivanja, ponašanja, mišljenja i delovanja… kojima ne ugrožava ničija prava. A nije li upravo takav oblik života poželjan za svako društvo koje teži zdravlju i stabilnosti?
Pošto osamostaljivanje žene i njen odabir da odbaci unapred predodređene joj uloge nosi sa sobom niz posledica, a nije svaka dovoljno hrabra da načini iskorak u tom pravcu, niti je dovoljno jaka da podnese breme etikete, prizori poput opisanog još dugo će biti nešto prihvatljivo i poželjno za postojeće društvene institucije. Sve dok se jedna pojava ne omasovi dovoljno da se percipira kao nešto mnogo više od izuzetka ili slučaja, ništa se bitnije neće promeniti. Muška će ruka biti ubeđena da je ona ta koja svet okreće. Praznici su na pragu, a ova devojka je naprasno saznala da neće ići nikud. Ostaje nam da se nadamo da ima mnogo više onih žena koje će otići nekud, ili neće otići nikud, a da je to u skladu sa onim što žele.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s