Nasmejano lice smrti (Milan Belegišanin, „Svetonikoljska noć. Ponoćnica o pet lepih umiranja”, 2009)

Od samog početka sveta smrt je pratila čoveka kao nešto najizvesnije što je moglo da mu se dogodi. Zbog svoje prirode i ograničenosti moći saznanja, oko teme smrti ispredale su se mnoge filozofije, priče, umetnička dela i time se potajno nadalo da će u samom mišljenju o smrti sinuti iskra spoznaje koja će omogućiti odgonetanje njenih uzroka i njenih tajni. Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi kako smrt izgleda, ko njome upravlja i odakle dolazi. Taj nesaznatljiv i misteriozan svet oko smrti najčešće je u čoveku budio strah, upravo iz razloga što racionalno sebi nije mogao da objasni šta se događa nakon što srce prestane da kuca, smatrajući da je telesna smrt nešto najstrašnije što može da mu se dogodi. U tome je klica nagona za samoodržanjem koji pokreće svako ljudsko delovanje. Živeti što lepše i bolje i činiti sve da takav život traje što duže.

Iza nas su milenijumi, mnoštvo ljudi i događaja, razvoja i degradacije. Iako je svakim dan komadić iščeznuća onoga što je bilo juče, prošlost ipak nastavlja da živi u nama, kroz nas i postupke, kroz istoriju, mitologiju, religiju. Nije li to prvi znak da postoji ono što nikada ne umire, čak i kada je fizički neprisutno, i da se, samim tim, izvesnost apsolutne smrti može dovesti u pitanje? Ipak, ljudsko biće odabralo je put ukidanja kontemplacije i života u masi kojim tvori iluziju da je za smrt tako teže vidljiv. Posledice za takav odabir uvek su iste: neprimetno nestajanje iz ljudske gomile bez otisaka stopa koje bi svedočile prisustvo.

Da postoji nešto što je u smrtnosti čovekovoj utešno otkrivamo u zbirci „Svetonikoljska noć“ koja se bavi temom smrti počevši od rušenja uvrežene predstave o njoj kao o nečemu što nepovratno briše čoveka sa mape postojanja. Ona nije prikazana kao nešto što je protiv čoveka, demonskog lika i surovo nasilna, već kao put ka večnosti i postojanju u zadovoljstvu bez kraja, nedostižnom uobičajenom životu.

Pripovedačka obrada teme smrti u Belegišaninovoj proznoj zbirci uključuje se u jedan književni niz koji nastoji da skrene pažnju na umiranja „običnih“ ljudi, ni po čemu za svet izuzetnih, ali odista dostojnih svakog divljenja zbog načina na koji prihvataju život. Ako su pamćenja dostojni samo oni za javnost poznati, kojima ne treba književni tekst da bi večno živeli, ali i koji su ga svojim delovanjem nedostojni, znači li to da će oni zauvek ostati upamćeni? Teško da se može potvrdno odgovoriti na postavljeno pitanje, jer način na koji se danas obeležava smrt „poznatih“ suviše je jednoličan i banalan, a oni sami nisu dovoljno zadužili čovečanstvo da bi postali zaista besmrtni. Poljuljan sistem vrednosti veliča one ni po čemu odista dostojne večnosti, oduzimajući mesto pričama i slikama onoga što bi moglo da ukaže na vrednosti života u izvornom značenju, neizvitoperene demonima savremenog sveta koji neoduhovljen sagoreva u sopstvenom  plamenu.

Reč može da pruži besmrtnost, priča može da je učini mogućom. „Svetonikoljska noć“ idejnom podlogom želi da nam poruči da postoje neke istine koje su gurnute u zapećak sećanja jer sadrže vrednosti neodgovdarajuće dominantnom sistemu vladavine kroz manipulaciju strahom. Isti je čoveka udaljio od njegove prirode i od saznanja koje nosi u svesti o sebi, zamagljujući je reflektorima iluzornih svetova vešto osmišljenih laži.

Sam pomen svetonikoljske noći vraća nas u svet legendi, vere, predanja, mita, u daleku prošlost koja spaja istoriju i fikciju, realno moguće i čudovišno. Svet današnjice, čak i kada se seti te i takve podloge određenih datuma, možda ne prepoznaje njihov istinski smisao i smisao praznovanja istog. Jer, bilo je vremena u kojima je strah čoveka lako odveo na suprotnu stranu, onu ideološku, otuđio ga od duhovnog nasleđa i pretvorio ga u poslušnog podanika istovetnog svim ostalim, koji živi u masi, prodajući svoj identitet i intimu za jeftino obećanje socijalnog i materijalnog blagostanja.

Godina 1972. zato nije slučajno odabrana. A naročito ne vreme Svetog Nikole, koji u ovim pričama znači vreme spasa, olakšanja i ozarenja, te izlečenja od svih muka i patnji ovozemaljskog života kom su mase posvećene. Svi junaci priča istovetni su po nekoliko određenja: usamljeni su, predani poslu ili borbi za preživljavanjem, izolovani od sveta nerazumevanjem, ali duboko plemeniti, dobronamerni, hrabri u podnošenju bremena nimalo naklonih okolnosti.

Kustos muzeja Marko Romulus svojim sećanjima na legende, predanja i istoriju otvara prolaz između dva sveta, sveta realnosti junaka i sveta mita i legende, koje, bez obzira na potkovanost naukom, ne dovodi u pitanje. Stoga će on biti udostojen milosti svetonikoljske noći koja će mu doneti ozarenje u susretu sa svetovima koje je pohodio mislima.

„Lampa“ nam pripoveda o Jevreju Goldmanu koji je izašao živ iz čeljusti smrti Aušvica zahvaljujući spravljanju lampi, kako kaže „POST SCRIPTUM“, zanatu kom ga je otac naučio. On je prihvativši tradiciju pronašao način da umakne sigurnoj smrti, što nije pošlo za rukom njegovoj sestri. Izgubivši bratanca i ženu, obolelu od mentalne bolesti, on nesebično žrtvuje sebe ne bi li produžavao život drugima, ali nikada se ne oslobodivši straha od pauka, koje je neretko osećao na koži, kao metaforu smrti koja ga u stopu prati. Simbolika lampe je u tome što ona za Goldmana znači put ka sreći, odnosno, izmicanje pred smrću koja želi da uništi na najgori mogući način i koračanje ka onoj koja će srce osloboditi bolova i usamljenosti, u susretu sa milim licima odavno iščezlim. Do tog trena u svetonikoljskoj noći odvešće ga, ne slučajno, onaj koji je vrata za čuda širom otvorio, upravo Romulus, darujući mu lampu sa koje će se nasmešiti sva ta mila lica bez kojih je doktor Goldman preživeo život, ne tužeći zbog rana koje neprekidno krvare.

Romulus će biti spona sa svetom, ona poslednja, za Batu Pilota, kapetana broda koji je život proveo asketski, tihujući i povučen od sveta, uz obalu Dunava. Izgubivši ženu u njegovim vodama, on se povukao iz života samo naizgled, jer živeo ga je svim snagama kroz spoj mita i legende. Oni su za njega bili stvarnost jača od svakog zla. Sjedinjen sa prirodom i njenom voljom, videći je kao otelovljenje volje božanske, Bata će poći u smrt sasvim mirno i zadovoljno, kada se oglasi svetonikoljska ponoć, vraćajući se zagrljaju davno izgubljene ljubavi, pred čijom slikom nikada kandilo nije gasio. U jednom slučajnom susretu, Romulus će mu pokloniti četiri cigle sa datumom Batine, ali i smrti svih junaka zbirke, datumom Svetog Nikole 1972. Te četiri cigle jesu ono što će svedočiti da je Bata postojao, jer su one preživele uništavanje njegove imovine i znakova njegovog prisustva. To što su iz rimskog perioda upućuje na Batin svevremenski identitet, koji ruši granice vremena i prostora, kao da je životom u okvirima mitskog pogleda na svet pošao i u mitsku smrt, a samim tim sebi obezbedio večnost.

Fizički osakaćena su dva junaka ove zbirke, Jova Gluvać, zaljubljenik u golubove i helijumske balone, i crkvenjak Ilija, koji hrama na jednu nogu nakon tragičnog pada sa visine. Njihovi telesni nedostaci jesu granica između njih i sveta, ali i uzroci ožiljaka koje dostojanstveno nose na duši, ne otkrivajući svetu srce koje boli, već tihujući život posvećeni onome gde se ne osećaju obeleženim i izopštenim.
Jova Gluvać će u snovima izgraditi očekivanja svetonikoljske noći u kojoj će gluvoća zauvek iščeznuti zahvaljujući susretu sa čudesnim golubom, simbolom svetog duha. Ali, njegovo srce, uprkos svim težinama, naći će u sebi prostor da udomi neutešnog i bolesnog dečaka kome će život lagano krasti sve ono što mu je kao siročetu bilo važno, sve dok ga ne položi u postelju Jovine sobe, gde će, pre no što zauvek usnu, saonice sa upregnutim vukom i Romulusom u njima doneti poslednje potrebno da se njihova lica ozare a duše ispune večnim zadovoljstvom. Čudesno kameno jaje koje simbolizuje život, poteklo iz susreta istorije i legende, biće čarobni ključ u lepši svet, u život koji se nastavlja i posle života.

Crkvenjak Ilija je tihovao služeći skrušeno i bez žalbi na nekada odveć nepravedne uslove. Bogorodica mu je ukazala milost pošto su se u ponoć saonice zaustavile pred crkvom, i za sve godine koje je proveo skidajući Hristovom plaštanicom prašinu sa nje, koju je crkvi darivao kustos Romulus, bio obasjan milošću i uslišenjem životne želje – da pleše sa svojom odabranicom da bi dostigao potpunu radost.

Iza svih događaja u svetonikoljskoj noći ostaju tragovi koje ni jedna realnost ne može da porekne, a koji su sasvim neobjašnjivi. Iako hladna i snežna, ova noć obasjala je toplinom zadovoljstva sve napaćene duše, susrevši ih sa mitskim bićima prošlosti koja, iako često zaboravljena, ne prestaju da pohode nevoljnike lepom smrću i daruju im blaženstvo koje ni jedan život ne može da pruži.

Smrt u zbirci priča „Svetonikoljska noć“ tako poprima najplemenitiji oblik i uviđa se u novom svetlu – kao put u sjajnu večnost koja je nepojmljiva svima čija srca nisu otvorena spram duhovnih vrednosti i puna poštovanja spram života i svih naslaga prošlosti koje on u sebi nosi. Svi smo mi školjke, a samo u nekima od nas izrodi se biser. A kada nestane i bisera i nas samih, svedoče nas ljušture koje će životom večno šumeti samo ako je on odista odživljen, a ne izmaštan ili izmišljen, prihvaćen sa svim svojim nevoljama i težinama, čime na sebe navlačimo meki pokrov milosti božanstava. Ili, kako bi to autor u stihovima rekao:

“Samo kroz potpunu samoću

možeš da stekneš moć.

Prijatelji su ti urlik vuka,

pun mesec i ponoć.

Suton je plemenitiji nego zora.

I kada iz školjke iščili život,

ostaje šum mora”.

Advertisements