Da bi nešto bilo prizvano u postojanje, ono mora biti imenovano. Upotrebiti moć jezika i odabrati prave reči da bi se dospelo do iskaza koji će u sebi sadržati ono što može da traje, nasuprot težnji vremena da se ni na čemu ne zadržava previše, težak je i neizvestan put pesnika, pun opasnosti i gladan odgovornosti. S druge strane, velika poezija u stalnom je naporu da izrekne ono što se izricanju otima, čega je Jokanovićeva pesma duboko svesna, ali je iskustveno dovoljno zrela da snagu crpi iz proizvodnje slutnje, koja je možda još jedino što preostaje čoveku kao biću potrošnom i prolaznom.
Pesma koja daje naslov zbirci, “Slova naših imena”, ispevana je upravo kao metafora ljudske prolaznosti. U njoj se ne sme prenebregnuti motiv kamena, koji je vrsta književnog toposa kroz mnoge vekove i upotrebljavan je uvek u kontekstu priče o večnom, neizbrisivom i nepropadljivom. Još je Jov reči u kamen urezivao da ih ne bi razvejali vetrovi propadanja, a savremeni pesnik Raičković u “Kamenoj uspavanci” molitvenim šapatom iziskivao da se sve, pa i reč i ime, u kamen pretvori i tako u večnost prelije.
Danas se, svedoči nam Jokanović, poezija i moći njenih reči susreću sa nečim drugačijim, jer čak ni na kamenu slova naših imena ne mogu trajati večno. Ukoliko je to tako, valja se zapitati kuda smo kao ljudi zalutali i čime uslovili toliku propadljivost i potrošnost našu.
Postavivši veliko pitanje pred nas, lirski subjekat Jokanovićeve poezije ne saginje glavu i ne predaje se nemoći, već se odvažno otiskuje niz maticu pesme, odlučan da odgovore pronađe preispitujući sopstveno pevanje, ali i da se osvrne na tradiciju i mudrost prošlosti. Zato će se već u ciklusu “Stražilovo” opredeliti za tradicionalni distih koji omogućava koncizne pesničke slike, ali dovoljno sugestivne i otvorene za duboku misaonost. Pesma “Staržilovo” podvlači pesničku nameru nakalemljivanja na stablo stražilovskog pevanja, prateći mu razvojni put od Branka, preko Crnjanskog, do subjektivne sadašnjosti, inicirajući autoreferencijalnu moć pesme.
Pesma “Dugo i bojažljivo” svedoči o posvećenosti subjekta stihu, reči, slovu, o poetskoj svesti da odistinska pesma nastaje tamo gde od nje nema ničeg većeg ni važnijeg, jer pesništvo nije samo nadahnuće, već i čudan zanat, kako je to definisao B. Popović. U potpunoj predanosti pesmi, Jokanovićev subjekat traga za rečima koje će rastočiti sav mrak bivanja u prolaznosti i neizvesnosti, za rečima uz koje se “vidi večerati”.
Povlašćen motiv zbirke je ljubav, ljubav kao najviši oblik kvaliteta koji može postojati u čoveku. U ciklusu “Hram” otvara se prilaz ljubavi kao najvišem moralnom načelu u hriščanskom i uopšte ljudskom smislu. Religiozni detalji se iščitavaju na nov način, u kontekstu današnjeg sistema vrednosti, i dokumentuje se čovekovo udaljavanje od izvornog značenja termina vere i pobožnosti. Moralno-filozofska promišljanja o svetu i grehu u njemu, o Bogu i onome što čini nevidljiv a prisutan, humana su nastojanja da se čoveku ispeva opomena za sva sagrešenja i neiskrenosti kojima je podlegao zaslepljen izmišljenim i lažnim bogovima materijalističke civilizacije, kako se peva u pesmi “U ime oca i sina”.
Metafizički hram s početka ciklusa kasnije se konkretizuje u slikama Dečana, Gračanice, a lirski subjekat, dotakavši se pitanja duhovnosti, bez koje trajnosti i pravih vrednosti nema, usmerava se pevanjem ka prošlosti i pohodi Dušanovu Srbiju, Metohiju, ponosan na sopstvenu tradiciju i nepatetično rodoljubiv. Kao nekada Miodrag Pavlović, i on pokušava da iz naslaga vremena prošlog izdvoji suvo zlato iskustva i znanja, nasušno potrebnih u vremenu u kom caruje trošnost i zaborav.
Značajno mesto u ovom ciklusu ima pesma “Molitva”, u kojoj je motiv reči ontološki postavljen, dat kao lestvica pomoću koje se dospeva do Boga. Pronaći prave reči za pesmu podjednako je teško kao odabir pravih reči kojima će se u molitvi dotaći sluh Gospodnji, te na nju odgovor uslediti. Bdenje nad pesmom sakralizovano je i približeno bdenju nad molitvom, što upućuje na veru da se poezijom, kao vidom katarzičnog olakšanja, još uvek mogu tvoriti čuda i doneti dobra svetu potonulom u mrak.
“Prašina dalekih puteva” ciklus je u kom se ritam i melodija distiha kreću u kardiogramskom ritmu, gde svaki otkucaj životnog iskustva plane u filozofemama uobličenim kao sinteza mudrosti življenja i mudrosti pevanja. One su opšte i kada ih kazuje govorni subjekt, ali i lične i kada su depersonalizovane.
Čini se da se putovanje u prošlost, sve do vremena pada Carigrada, ovekovečilo u prašini koja štipa pogled na sebe i svet i ne dopušta duhu mirovanje u neznanju ili zabludama, već ga nagoni da postavlja pitanja o smislu postojanja i suočava se sa prolaznošću kao jedinom izvesnošću čovekovom. Efektne poente koje daju dinamiku stihovima donose nam pesme “Bunar” i “Snaga vode”, i one traže čitalačko saučesništvo u izgradnji smisla promišljanjem filozofske podloge.
Autopoetska svest, čas u citatnoj igri sa tradicijom, čas samosvojna, bdi i dalje nad stihom. Vatra što plamti u pesmi “Reči”, nalik Miljkovićevskoj, uslovljava pojavu reči snažnih toliko da sebi podrede i samog subjekta. Ima i onih koje su prazne, nedorečene, istrošene, reči najveće opasnosti ne samo za poeziju, već i za svako postojanje u svetu. Zato, treba imati na umu da “I reč i pesma odgovornost traže”. Tu možemo potvrditi početnu tezu koja govori o svesti za potrebom da se reči odabiraju sasvim promišljeno i oprezno, jer stvarati kroz njih može biti privilegija, ali i opasnost.
Ciklus “Mastilo i vino” peva o temi zaživeloj još kod Anakreonta, o razuzdanosti i uživanju u druženju sa vinom, simbolom života, i to ne samo u pesnika. Ispisuje li pesmu vino ili mastilo, ili se pak oni mogu metonimijski razumeti, pitanje je koje opseda lirskog subjekta. Iskustvo govori da ono što nadahnjuje, kao što je slučaj sa vinom, isto toliko može i da sputava, da krade od pesme i udaljava je. Ipak, i to nenapisano jeste radost, jer je i ono uslov bivanja pesnikom, bićem sposobnim da živi i ono što izrekao nije. Ovaj deo zbirke može se razumeti i kao omaž jednoj pesničkoj generaciji koju je vino na okupu održalo. Otuda pomen Brane Petrovića, Slobodana Stojadinovića.
Ištući od prošlosti i tradicije odgovore, autor im ne ostaje dužan, te poslednjim ciklusom “Kao po pesku” proslavlja sopstvene uzore, istovremeno nanovo i još uvek preispitujući svoje pevanje, nameru da peva i dostojnost da ispija tu čašu zadovoljstva. Poslednja pesma zbirke data u “Epilogu” svojevrstan je zaključak da među pesmom i lirskim subjektom postoji neraskidiva veza. Apostrofsko obraćanje ostaje nedorečeno, a lirski subjekat sebe određuje pitanjem, koje jeste glas čovekove nemoći da u istine bude siguran, s jedne strane, a sa druge opredeljenje pesnika za bdenje nad pesmom i njenim zagonetnim poreklom kao jedinim načinom da večnost zaživi. Jer, nije čovek taj koji je večan, već jeste večan stih koji čoveka može da svedoči. Zbog toga slova naših imena treba najpre duhovno i posvećeno uzvisiti, a tek potom nadati se večnom otisku u kamenu.
Podredivši lirskog subjekta rečima i pesmi, autor stvara utisak da je “Epilog” zapravo prolog u nešto što će tek uslediti.
