Anđeoska proza Milana Belegišanina ( LINA ŠAŠ, 2010)

Fetišiziran karakter robe inficirao je sve aspekte života društva, koji se najčešće svodi na potragu za brzom zabavom i nastojanjem da se ona produži u beskonačno. Ljudi se međusobno prepoznaju po markiranoj odeći ili vlasništvu onoga što im donosi velike prihode i čini ih neanonimnim. Pažnju društva iscrpljuju medijski narativi koji imaju dvojaki efekat: ili suočavaju sa životima poznatih i bogatih, budeći želje da se ponašanjem po njihovom modelu nađemo u istoj situaciji, ili nasrću slikama tragičnih događaja u cilju širenja paničnog straha.

strah

U takvom jednom kontekstu običan čovek ne postoji. Bačen u senku, zbrisan kao biće potreba za sigurnošću i utehom, kao neko ko je ograničen na nešto sasvim obično i svakidašnje, što više ne pobuđuje pažnju, anonimni pojedinac biva skrajnut do samog zaborava njegove prirode, koja u sebi sadrži i onu duhovnu dimenziju postojanja, a koju je moderno doba pokušalo osporiti postavljajući novac za novog gospodara nad svetom.

Nasuprot tom dominantnom modelu ospoljavanja duha vremena stoji prozna zbirka Lina Šaš Milana Belegišanina. Junaci priča su obični ljudi, koji su uspostavljeni u sasvim drugačijem egzistencijalnom kontekstu. Oni jesu žrtve spleta okolnosti, ratova i drugih pošasti otuđenog sveta, ali još uvek su sposobni za pronalaženje mnogo trajnijih vrednosti nego što je to slučaj sa junacima popularne proze. Otvoreni za nematerijalno, za promišljanje života i njegovog smisla, otkrivanje trajnih vrednosti u njemu, za suočavanje sa ljudskom prirodom koju negira savremeni potrošački milje, ovi junaci dotiču se pitanja koja odvajkada opsedaju ljudsku svest, ili pak bivaju akteri događaja i doživljaja obično za druge nevažnih, ali za osmišljavanje čovekovog života presudnih.

Osnovni poetički postupak prozne zbirke Lina Šaš je postupak oneobičavanja pripovednog toka elementima onirizma i posebne vrste fantastike, koje uslovljava autorska originalnost i specifično istkana poetika naracije. Ono što je uočljivo kao veoma uspeo stvaralački pokušaj jeste vešto zadržavanje priče u okvirima mogućeg i iskustveno dostižnog, čime se proizvodi za književnost presudno važan efekat verodostojnosti. Postmodernistička fikcionalnost i metatekstualnost razbuktava se snažnije na onim prostorima koji to dopuštaju, smeštenim u daljoj prošlosti i pogodnim za preispitivanje ne toliko samog događaja, već svojevrsne poruke koju ti događaji u sebi nose.

4351-pljusak-nebo-580x326

Prosvetiteljsko odbacivanje metafizike usmerilo je čovečanstvo na poricanje svega što se ne poima razumom i logikom, a što je za posledicu imalo zatvaranje prolaza transcendenciji u naše živote. Od tada nebesa uporno ćute, a nad čovekom bdi koliko bog novac, toliko i onaj čija inteligencija premašuje inteligenciju samog izumitelja.

Svet Belegišaninove proze poriče nemogućnost dodira sa transcendencijom, čime ruši iluzije materijalističke civilizacije da je sreća jedino moguća u životima slavnih i novcem obezbeđenih, a da anonimni pojedinci imaju pravo samo na život u kom je zadovoljstvo nepoznanica. Tim humanim iskorakom iz dominantne percepcije života i njegove ispunjenosti autor otvara vrata „malim“ ljudima koji su, u suštini, slika čoveka kakav bi trebao biti – usmeren na ono što nosi u svojoj prirodi, prirodi ljudskog bića koje misli.Otuda i tematski opseg zbirke počiva na nekoliko dominantnih preokupacija: smrt i arhetipska vrsta straha pred njom, kao i potreba da se ona pobedi; prolaznost; zlo u čoveku i svetu, traganje za smislom postojanja i onim što nas okružuje.

U odabiru takvih likova razgrađuje se tipski lik čoveka-mase, kakvog najčešće srećemo u književnosti, te takav postupak autora donosi neke sasvim nove i drugačije poetičke odgonetke/odgovore umetnosti spram sveta u kome postoji. Kao da se raspadaju nevidljivi zidovi što su individuu zarobili u bezličnost i nemoć, ukidajući joj veštinu promišljanja i kritičkog odgovora na pojave koje je okružuju. Ponovo oslobođen, čovek diše kroz redove Line Šaš, na putanjama povratka sebi.

Svaka priča zbirke Lina Šaš potvrđuje pomenutu humanu intenciju autora da ispripovedanim ponudi čitaocu mnogo više od pukog uživanja u pitkom tekstualnom štivu. Svi likovi, kao „obični“ ljudi, nisu bez utehe niti bez dodira sa smisaonim čvorištima iz kojih se granaju putevi do saznanja i iskustva na kojima počiva lepota postojanja i bivanja čovekom.

Ispripovedano je uokvireno  prostorom između sna i jave, sadašnjosti i prošlosti, života i sećanja, što omogućuje prisustvo transcendentnog koje je naklonjeno čoveku i koje ga nikada ne napušta, već bdi nad njim kao uteha i kao put do (samo)spoznaje koji vraćaju smisao čak i onome unapred obesmišljenom, poput pobede nad smrću i zaustavljanju osipanja života.

Lajtmotivsko pojavljivanje anđela u više priča ujedno je i kompozicijska spona među različitim junacima i njihovim sudbinama. Anđeoska bića su često personifikovana, i kao takva teže prepoznatljiva, ali sveprisutna na putu koji likovi prelaze. Ako se osvrnemo po književnoj prošlosti, zapazićemo da su samo veliki junaci, koji su to bili i moralno i postupkom, imali zaštitu božanstava u pokušajima da menjaju svet nabolje, zaustavljaju zlo, da vidaju ranjene duše i život učine smislenijim. U tom kontekstu valja razumeti i Belegišaninove junake dobročinitelje.

Ruski-Vitezovi-anđeo-funvideo

Anđeo je muzika, umetnost koja u čoveku budi uspavanu plemenitost, osnažuje ga da istraje, da na zlo ne odgovara zlom. Anđeo je žena koja siromašnom studentu vraća samopouzdanje, nadomešćuje nikada doživljenu toplinu ljubavi, koja budi u njemu duh muškarca zaštitnika. Anđeo je prijatelj koji pomaže u pronalaženju odgovora presudnih da bi se preživelo. Anđeo je onaj koji štiti sakate nevoljnike čistih duša i čini ih izuzetnim. Anđeo je savest, milosrđe, ljubav i žrtva, dobrota i saosećajnost, sve ono čega smo se odavno odrekli zarad blaženstva veštačkih rajeva tehnokratizovanog sveta. Ovi nas junaci vraćaju zaboravljenoj ljudskosti i vrednostima koje svi u sebi nosimo, našoj prirodi koju su ugušili pipci nevidljivih porobljivača sveta. Poslednja priča u Lini Šaš – „Anđeo“ – ostvaruje u tom smislu najsnažniji duhovni credo koji i čak i najstrašnija ljudska stradanja i patnje uzdiže do uzvišenosti.

Današnje društvo prema smrti gaji ambivalentan odnos. Najpre, ona postaje deo svakodnevice i pobuđuje veliko interesovanje, naročito ako je skandalozna ili nasilna. S druge strane, smrt više nije pojava koja uznemirava, osim ukoliko se ne tiče nas samih. Ona je javna i često obesmišljena i banalizovana.
Pričama „Taksista“ ili „Knjige“ autor nas vraća na put kojim bismo trebali hoditi, na put bez otuđenja, bez gluhota za tuđe breme i tuge. Oživljavajući ponovo kroz lik taksiste tipičnu situaciju potrebe da se kroz priču dospe do katarze i olakšanja, za čime je i Čehovljev kočijaš tragao, narator svedoči da se svet menja samo spolja ili nasilno, a da u čoveku večno živi nagon za posedovanjem sagovornika, jer se jedino tako može potvrditi kao ljudsko biće. Smrt je svuda, smrt je nešto što čoveka vraća sebi, što ga navodi na preispitivanje, i ma koliko bila bolna i neprijatna, ona se u ovoj prozi javlja kao tren koji junake vodi ka smirenju ili ka suočavanju sa svojim ograničenjima i mirnim prihvatanjem istih.

„Uspomene čuvaju nas, a ne mi njih“ – poruka je koja toplo i brižno urezuje svoju jednostavno saopštenu dubinu u čitalačku percepciju, upućujući na to da nijedna bitka nije izgubljena sve dok čovek ima moć da se seća, sve dok slobodno razvija svoju  maštu, koja se može shvatiti kao sinonim života. Jedino u emocijama i mašti čovek čuva svoju intimu, ograđuje se od pretećih i rušilačkih sila života. Mašta je ono što je dečaku iz priče Lina Šaš dalo podstrek da korača ka zamišljenom cilju uz sve prepreke i težine nemilosrdne sudbine.
Postmodernistička igra sa istorijskim činjenicama i njihovo preoblikovanje na putu do umetničke poruke prisutna je u nekoliko priča ove zbirke („Dva povratka u istu crkvu“, „Svetosavski prah po nama“, „Đurđevdan“). Njihova je poetika takva da otvaraju spektar pitanja šta jeste čovečnost i duhovnost, pripadnost jednoj veri i tradiciji, a šta je posledica njihovog zaborava, kakve greške ponavlja čovečanstvo, u kakve zablude se uljuljkuje. To su priče o hrabrosti, neumornoj odbrani vere, borbi za opštu dobrobit, priče koje vraćaju nadu u svet i u pojedince koji su još uvek nesebični.

Ogluveo na velike mudrosti i istine, odvraćajući pogled od njih, svet je dospeo do toga da je postao mesto stradanja usled prevelikih ožiljaka koje duša ne može da podnese („Anđeo“, „Bokser“). Međutim, ni u jednoj priči Belegišanina ne manjka junaka koji se sa zlom obračunava specifičnim sredstvima, strpljenjem, dobrotom i upornošću, pa čak i kada posegnu za nešto surovijim načinom borbe, oni ostaju plemeniti i uzvišeni. To je svojevrsna poruka autora – da za ovaj svet još uvek ima nade, jer tamo gde dobrota na borbu podstiče, dobrota i odnosi pobedu.
Zbirka Lina Šaš sabira sve poetičke odlike savremene postmodernističke proze, počevši od metanaracije, preko fantastike i reinterpretiranja istorije zarad iskazivanja poruka i pouka presudno važnih za kontekst vremena u kom živimo. Humana, topla prema čoveku, afirmativna spram njegovih urođenih potreba i težnji, ona nas vraća do nas samih, vraća nas čovečnosti, dobročinstvu i malim istinama svakodnevice koje u sintezi sa iskustvom čine velike podvige.

Mnoštvo motiva i specifično ispripovedanih sekvenci ostaje nedorečeno, ali, nadamo se, dopisano u iskustvima čitalaca. Na kraju ostaje još samo jedno, da spustimo pogled na rame. Možda nas odatle posmatra naš anđeo?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s