Ni zavičaja, ni Odiseja

Stvarnost i sve njene manifestacije nalaze već dugi niz vekova svoje odraze u književnim delima. Iz tog razloga trebalo bi ih posmatrati kao dokument o vremenu u kom, iako nije sasvim isključeno, ali jeste svedeno na najmanju meru, područje laži koje u istoriji i njenim interpretacijama zauzima sve veći prostor.

Književnost se gnuša laži jer u prirodi njenoj je da govori istinu. S obzirom da je istina relevantna, ili često nedostižna, ili neprepoznatljiva, jedan od načina na koji književnost opstaje pred presijom laži je osvrtanje na mit kao pokušaj razumevanja i objašnjenja stvarnosti, kao obrazac postojanja čije trajanje ne može biti dovedeno u pitanje. Jedini promenljivi domen u vezi sa mitom je kontekst u kom se njegovo tumačenje odvija. Ako taj kontekst iznedri  odgovore udaljene od primarnog značenja mita, ono, ipak, ostaje kao relevantna polazna tačka za razumevanja razloga nepoklapanja.

15odisej

Odisej je paradigma koja je tokom stoleća istrajavala u priči o ratniku koji čezne za povratkom u zavičaj i za porodicom, tačnije ženom koja ga u njemu čeka. Itaka je metafora sigurnosti, određenosti, kontinuiteta čiji duhovni kvalitet ne može da poljulja ni čitavaj decenija udaljenosti. U zavičaju čeka Penelopa, oličenje moralne, odane, tradicionalne žene koja će učiniti sve da sačuva dom i bračnu zajednicu, iako iz nje odsustvuje jedan član, bez kog ta ista zajednica postoji samo uslovno.

Ako izuzmemo rat iz mitske paradigme i Odiseja primenimo na model čoveka koji teži svom zavičaju, jer ga nikakve lepote ni uživanja ne mogu osloboditi snažnog poriva da se u njega vrati, onda se približavamo problemskoj tački savremenih pojava masovnog napuštanja zavičaja i nepostojanja želje za povratkom. U kontekst tumačenja neminovno moramo uključiti socijalne i materijalne faktore, jer želja za lagodnim životom, materijalnim blagostanjem, kretanjem u razvijenim državama i dobro uređenim društvima, sa mnoštvom mogućnosti za sticanje kakve-takve sigurnosti, dovodi do osipanja stanovništva zemalja u tranziciji, ili pak ruralnih područja unutar njih. Snažni talasi migracija ka gradovima i njihovo prenaseljavanje metastaziralo je u imigracije, s jedne strane, i odnarođivanje, s druge strane. Više ni gradovi unutar ove države nemaju magnetsku snagu da zadrže ljude u njima. Oni odlaze van granica tako da se nikada ne vrate. U njima ne tinja nostalgija niti zavičaj poimaju u njegovom pravom značenju. Nešto se veliko dogodilo i nešto se suštinski promenilo u pogledu ljudi na svet, na identitet i na vrednosti koje su do sada opstajale.

Najozbiljniji aspekt problema odlaska iz zavičaja je onaj u kom se ljudi odriču svog identiteta koji dobijaju odmah po rođenju, dakle, ne samo izvod iz matične knjige rođenih i matični broj, već i državljanstvo zemlje. Ono se sada lako zaboravlja i kupuje se drugi državni identitet koji garantuje blagostanje i sigurnost. Degradacija zavičajnosti i državnosti je u toj tački na svom vrhuncu.

Ako se osvrnemo na ono što Zigmud Bauman piše u Fluidnoj ljubavi, onda uviđamo smisao odisejevske paradigme u vremenskom kontinuumu. Naime, Bauman tvrdi da je trojstvo nacija, država, teritorija produkt modernih vremena i da, ukoliko jedan od činilaca izostane, čovek gubi potpuni identitet i postaje večiti imigrant koji je samo uslovno živ, postaje ljudski otpad. Za razliku od izbeglica koje se nastanjuju u getoima, iz kojih ne mogu napolje, ali ni nazad odakle su došli, i koji ne trebaju ni državi iz koje su pobegli, a ni onoj na čijoj teritoriji privremeni boravak prerasta u večnu privremenost, imigranti svojevoljno napuštaju prvobitne, izvorne nastambine i po svaku cenu žele da ih ostave za sobom, brišući tragove kretanja. Neretko se dešava da u novinskim člancima čitamo izveštaje o stradanju hiljada imigranata i njihovoj strašnoj smrti. Nije li jednako strašna i smrt onih koji odbacuju državni identitet kupovinom novog? Iako taj novi državni identitet ne znači da će se oni nastaniti baš u državi koja im ga je dala, on im dopušta iluziju slobode i mogućnosti izbora, ali bez svesti da simbolično potpisuju svoju smrt, jer nikada ne znaju kada će u novim odredištima postati višak, onaj baumanovski otpad koji treba počistiti.

somalija-kamp

Pošto je Kantova vizija sveta kao sfere koja neminovno dovodi do jednog globalnog socijuma viđenog iz utopijske perspektive odavno pala u zaborav, pretvorivši se u svoju veliku suprotnost, postaje nam jasno da je sve u svetu postavljeno naglavačke, iako se svim silama nastoji prikazati da je to logičan i očekivan poredak stvari. Dok zavičaji ostaju pusti, koncentracija stanovništa enormno raste na određenim lokalitetima Evrope. Pitanje je samo koliko dugo koncentrisanje može da traje i šta će se dogoditi kada mesta iz snova postanu košmarna stvarnost koja odbacuje od sebe sve one koji su najupornije sanjali?

Opasnost se krije i u činjenici da nema više ni Penelope. I nju je vreme preoblikovalo i načinilo je ženom koja ne mudruje kako da opstane u nameri da očuva brak, ne uprlja telo drugima dok čeka muža da joj se vrati, već i sama traga za svojim brodom koji će je odvesti do luke blagostanja, neonskih svetala i primamljivih lokacija gde su tržni centri, proslavljene robne marke, pregršt platnih kartica, šum mora i hladovina palme, muškarci koji su most ka raskoši, a ne nekakvi Odiseji od kojih je ostala još samo senka uspomena. Nije li možda Penelopa kriva što Odiseja nema? Nije li možda lik savremene žene, koja pored svih opisanih pojava, traga i za slobodom izbora, avanturama, slobodom duha, edukacije, za udobnošću i uvažavanjem?

I dok ljudi širom Evrope šetaju kao utvare, bez trajnog boravišta, bez sigurnosti doma i zavičaja, bez odistinskog identiteta koji mogu podariti samo koreni i preci, jezik i duh podneblja gde su rođeni, mnogi zavičaji  ostaju u mraku nevolje. Ljubav nekadašnjeg Odiseja ka zavičaju i Penelopi nije pretrpela groznicu potrošačkog društva, već je i sama postala roba koju je obezvredila inflacija vrednosti. Ko ih želi, moraće da nađe nepostojeća sredstva, a ko je saglasan da se zadovolji zamenom, on će biti počastvovan samo kratkotrajnim dejstvom infuzije koja život može produžiti, ali ga ne sigurno i održati. Krhkost ljubavnih veza ukazala se i u modelu postojanja Odiseja, kako u odnosu spram zavičaja, tako i u odnosu spram Penelope. Trebalo je ozbiljnije shvatiti opomenu Miodraga Pavlovića utkanu u pesmu “Odisej govori” u kojoj junak odbija da dospe do luke jer gradove više ne vidi kao prijateljski zavičaj, već kao klopku koja će ga ubiti. Bio je u pravu, taj veliki pesnik, pokazavši se kao prorok bliske budućnosti. Ko li će opevati novu opomenu koja uvek sadrži i pouku kuda dalje?

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

Blog pokreće Wordpress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: