U kandžama sopstvenog života

U kandžama sopstvenog života            

(Nemanja Rotar, Sutradan posle detinjstva. Knjiga o Miki Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju, Arhipelag, Beograd, 2014)

U svakoj književnoj epohi možemo izdvojiti dominantne vrste koje su najpodobnije odražavanju duha vremena. Sudeći po naslovima koji su preplavili izloge knjižara i police biblioteka namenjene bestselerima, (auto)biografije su postale vrlo traženo štivo. Takozvana „selebriti“ književnost svedoči u korist tvrdnje da knjige postaju roba, a da je tržište gladno spektakla i dobre zabave na račun literarnih vrednosti i bitnih funkcija književnosti.

Današnje biografije uglavnom su lišene onoga što se prethodnih stoleća podrazumevalo pod domenom književnosti, na primer, da je sama književna delatnost socijalno povlašćena, a da su pisci reprezentativne figure jedne kulture. Izostanak presudnih funkcija književnosti propraćen je slabljenjem metaforičkog i estetskog potencijala jezika, kao i svih obeležja jednog naroda ili kulture koju reprezentuje.

Naznačeni kontekst književnosti, koji i sam Nemanja Rotar promišlja na više mesta u knjizi Sutradan posle detinjstva. Knjiga o Miki Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju, između ostalog, jedan je od pokretača na stvarnje ovog dela. Njegova žanrovska odrednica proističe iz književnog dijaloga sa Miroslavom Antićem, koji je negirao potrebu za pisanjem autobiografije tvrdnjom da je važnije, i sasvim dovoljno, živeti život. Na taj stav Rotar odgovara romansiranom biografijom koja je, delimično, i autobiografija, čime sledi princip oneobičavanja navođenja životnih podataka kojima je i sam pesnik bio sklon.

Unutar korica Rotarove knjige, podeljene na šesnaest celina i „Dodatak“ u vidu porodičnih fotografija i razglednica sa Antićevim potpisom, nailazimo na različite diskurse koji ovoj prozi, po nameri autora, treba da obezbede kvalitete presudne za svrstavanje dela u ostvarenja intelektualnog karaktera, čiju krizu beleži. Međutim, u takvom pripovednom postupku, autor usmerava pripovedanje tokovima koji ga odvode u sasvim drugu krajnost, čime se na prvi pogled originalna zamisao oneobičavanja priče pretvara u sentimentalne uzdahe i patetične meditacije koji odjekuju prostorima vojvođanske ravnice.

Određena poglavlja knjige potpuno su posvećena pesniku i propraćena su komentarima autora, dopunama, objašnjenjima i neretko duhovitim opaskama. Tumačenja Antićeve poetike i umetničkog rada izdvajaju se pod naslovom „Antićev poetski uspon od mahovine do zvezda“. Ovakva poglavlja knjige su, posmatrano u celini, najuspelija, jer odgovaraju osnovnoj nameri , da se ispiše biografija Antića, a u izvesnoj meri korespondiraju i sa poglavljem „Tajni Antićev dnevnik. Apokrif“.

Čini se da se na formalnom planu može završiti pozitivno vrednovanje Rotareve knjige. Posmatrana na planu sadržine, biografija Mike Antića ne donosi nam značajne novine iz pesnikovog života koje bi već utvrđenu sliku obogatile nečim presudno važnim, već, možda, nijansira postojeće podatke drugačijim koloritom, s obzirom da između autora i pesnika postoji porodična veza.

Ono što je sadržajno najupečatljivije, a ujedno čini i najslabija mesta ove knjige, ispripovedano je ispovednim tonom i natopljeno je patetikom koja odaje utisak čitanja sentimentalnih romana u punom procvatu. Autor se neprekidno vraća u prošlost, u doba sopstvene mladosti koje karakteriše kao „zlatno vreme“, a socijalistički režim indirektno proglašava utopijskim. Iz takvih redova, koji se više puta ponavljaju, stihijski izviru setni uzdasi i melanholična raspoloženja kao podloga iz koje izrasta kritika aktuelnog načina života, komunikacije, društvenih aktivnosti, pa i samog postojanja književnosti. Pritom, autor ne pronalazi nikakav afirmativan smisleni potencijal novog doba.

Pripovedajući u naglašenom maniru o prošlosti, čini se kao da isključuje mlađe generacije čitalaca iz svog dela, jer mnogo je onih koji nisu odrastali, niti su živeli u „zlatnom“ vremenu autorove mladosti, pa stoga ne mogu iz ponuđene perspektive posmatrati svet koji se u knjizi idealizuje. Isključivanje svega vrednosnog što karakteriše današnjicu posve je antiknjiževni, antihumani i uopšte antiumetnički postupak, što je za jednog ozbiljnog autora nedopustivo.

Objaviti knjigu znači ponuditi je širokoj masi čitalaca, a ovakvim gestom Rotar kao da ograničava njenu recepciju. Jedino još nedostaje u napomenama – nije za mlađe od trideset godina. Da je Nemanja Rotar delo označio kao ličnu ispovest, sećanja, dnevničke zapise, možda bi ona i bila prihvatljiva. Ovako, nastojeći da se odbrani od „antiintelektualističke“ poetike, upadao je u sopstvene zamke i ostajao daleko od ciljeva koje je sebi postavio, a delo ostavio bez ozbiljnijih književnoumetničkih dometa.

Andrea Beata Bicok

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

Blog pokreće Wordpress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: