Čitanje Vesne Kapor

Sticajem lepih okolnosti, došla mi je u ruke zbirka priča Vesne Kapor. Čitajući je, ispisala sam nekoliko verzija teksta u kojima tumačim, promišljam i vrednujem ovo delo. Najpre, tekst se pojavio na sajtu NOVI POLIS, kao tekst koji informiše čitaoce o čemu je reč:

http://novipolis.rs/kultura/27193/secamo-se-iako-se-to-ne-sme.html

Posle nekog vremena, tekst mi je objavljen u Letopisu Matice srpske, u nešto drugačijem štimungu:

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_495_1_2/bicok.pdf

Međutim, moje odistinsko čitanje knjige, koje nije skraćeno zbog propisa, ili namenjeno bilo kome, glasilo bi ovako:

Žan Bodrijar u Fatalnim strategijama upozorava na to da će istorija nakon određenog vremenskog trenutka prestati da bude stvarna i da ćemo morati otkrivati tačku istinitosti u svemu što se bude događalo, kako bi se otrgli stanju destrukcije. Opasnost leži u tome što je svaki događaj „okrenut svim mogućim interpretacijama“, ali „nijedna ne može da odgonetne njihov smisao“ . Autorka Kapor, čini se, zbirkom priča Po sećanju se hoda kao po mesečini, odgovara na Bodrijarovo upozorenje pripovedanjem o značajnim smislenim čvorištima istorije ovih prostora, čiji su svedoci oni koji poseduju sećanje na njih.

Pripovedanje o ratu, od Homera do današnjih dana, uvek je povlačilo za sobom i pitanje forme i manira pripovedanja, na šta se posebna poetička pažnja obraćala nakon Drugog svetskog rata, kako bi se izbegla sasvim druga krajnost od književne, ideološki uokvirena i patetično konstruisana. Otežalost pripovedanja o ratovima u devedesetim godinama prošlog veka i svetu kakvog više nema, u ovom slučaju sugeriše nam već sama fragmentarna forma dela, nalik kišovskoj, kao posledica nemogućnosti da se iščezao svet obuhvati u totalitetu, pošto on postoji samo još u sećanju onih koji ga nose u iskustvu. Ukoliko je u stihiji interpretacija istorijskih događaja nemoguće odrediti onu najistinitiju, jer je sve podložno modifikacijama različitih interesnih sfera, onda se poetika sećanja, zastupljena u pričama zbirke Vesne Kapor, ukazuje kao jedina oaza neotuđivosti i neizmenljivosti koja je, time, i najpouzdaniji pokretač pripovedanja i svedok minulog vremena.

Iako svaka od jedanaeset priča ima druge likove i odvija se u različitim prostorno-vremenskim kontekstima, sve one počivaju na dubokom unutrašnjem jedinstvu, ponajviše vidnom u tehnici pripovedanja nalik Crnjanskovoj, u kojoj se nad aktuelnim trenutkom priče razmiču zastori koji u prvi plan stavljaju sećanja na prošla vremena i događaje u ratnom vihoru, čije se senke rasprostiru na sve druge događaje i doživljaje. Tek primetni detalji koji se u različitim pričama podudaraju sugerišu da bi moglo biti reči o jednoj istoj naratorki. Ona u pripovedanju samo menja uglove posmatranja sveta i prisećanja, nalik objektivu, čime se izbegava prenaglašena subjektivnost u doživljaju rata, a ono ispripovedano krasi fina doza patetike koja ne narušava efekat istinitosti. Pomeranjem prostornih koordinata – Beograd, Beč, Pariz, Hercegovina, stvara se slika sveukupnosti sveta.

Sam naslov knjige, koji je, zapravo,  citat iz druge knjige Seoba, navodi nas na tumačenje dela u kontekstu već minulog iskustva čovečanstva, koje je ovekovečio Crnjanski u svom pripovedanju o ratu. Priča o ratu je u drugoj knjizi Seoba skoncentrisana na sudbinu pojedinca i porodice, a ne na sudbinu naciona, jer junak – heroj, u svetu kakav jeste, više nije moguć. Likovi poput Pavla Isakoviča, kao tragične individue suočene sa besmislom rata i gubitkom svega što ih određuje, primorane su da život žive dok po sećanju hodaju kao po mesečini uz pratnju sopstvenih senki.

Inkorporirajući u svoje priče pripovedačko iskustvo Crnjanskog, uzimajući za likove njegove junake i citirajući pojedine segmente iz njegovog opusa, Vesna Kapor ukazuje na to da „Rupe vremena ne zatvaraju se, buduće uvek ima podvezice minulog. Pogotovo vreme onih koji se raskriljuju na dva veka“. U eliotovskom smislu, prave književnosti, dakle, nema van tradicije, a u ovom slučaju ona podrazumeva poetičko podupiranje Crnjanskovim iskustvom, od kog se udaljava u momentima koji su autentični novom vremenu.

Tragizam Isakoviča podvučen je činjenicom da za njega nema povratka planinskoj Serbiji, zavičaju iz kog ga je iščupao rat za tuđe interese. Junak priče „Triptih za nas“ nosilac je tog istog iskustva koje oblikuje rečima kao i junak Crnjanskog: „A šta Beč, varoš k’o varoš, kuće k’o kuće“. Denis ima mogućnost da se iz Beča vrati Drini, za razliku od Isakoviča, ali zavičaja više nema. Kao nosilac poetičke misli Crnjanskog, koju varira i autorka u ovoj priči, da „sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili“ , Denis doživljava poraz u nastojanju da „ponese snagu i svežinu kao hranu tamo u beli široki svet gde je izbegao“. U dvadesetprvom veku reč zavičaj ima sasvim drugo značenje od tradicionalnog: „Zavičaj je novčanik prepun kartica“ u svetu megalopolisa. „Njegove zakučinaste odaje i prenaseljeni kvartovi. Trgovinski centri u kojima se lebdi u božanskim svetlostnim natpisima novih država, novih domovina: Levis, Mark and Spenser, Samsung, Beneton…“ .

U vremenu u kom, ironično rečeno, „svet lebdi kao razglednica, iz najsmelijih snova, ponad naših glava“ , u kom posredstvom tehnike i medija možemo imati „svet na dlanu“, svet u najsjajnijem liku i obliku, dok na zidovima unutar „plazminog rama ključa život“, a „kupola korporacijske zgrade čini se kao dom“ („Kao u bioskopu“), nema mesta za „mršava lica, ledene oči, roptanje, bezruke, beznoge, rastavljene s pameću od straha, od truljenja tela, od noža, od metka. … To su gadne kraste na licu naše istorije! … Kakva drskost! Pisati o umiranju!“. U zamišljenom dijalogu sa Crnjanskim iz priče „Senke“, koja mu je direktno posvećena, naratorka ukazuje na opisani kontekst postojanja u novom veku u kom industrija zabave i spektakla obesmišljava svaku smrt, čineći od nje „gozbu znatiželjnim kamerama na svim meridijanima“. Međutim, književnost koja, kao svedočanstvo vremena, budnim okom motri na svet, ne miri se sa njegovom potrebom da se ćutanjem o istini i tvorenjem iluzije života brani od sopstvenog straha. „Senke dalekih carstava, senke razmrcvarene istorije ispijaju i moj vek. Crnjanski!!!“. Potreba za pripovedanjem jednaka je potrebi za životom, jer on se zadržava „jedino gde je moguće: u knjizi“.

Visoka autopoetička svest isplela je priču kojom se zbirka otvara, „Sv(j)etlost ili sklapanje priče od trenutaka“. U njoj su mesto našli upravo oni za koje svet ne želi da zna, oni koji su večne žrtve rata. Dva invalida, Danko i Baki, leže u bolnici. „Kao da postoje u dve večnosti, istovremeno. Bolnica, sa nerazređenim mirisima svih njihovih izlučevina, otpad na kome su ostajali njihovi delovi, postajala je tada samo marginalna tačka neodređenosti, dok su hvatali svoja lica i tela u probuđenim sećanjima.“  Oni su stradali upravo iz potrebe da brane zavičaj, čije se značenje u novom svetu gubi u obliku za kojim su oni tragali. Danko je okarakterisan kao mladić koji liči na Crnjanskog, sa „pečatom Hiperboreje“. On je iz Hamburga pošao da brani šljivik iznad Drine, prateći svetlost svoje Hiperboreje. Ona se ukazala kao nemoguća, jer ta svetlost vodilja odvela ga je u večnu tamu. Oslepeo je. Neodrživost hiperborejske utopije iskazana je i u paradoksalnom odnosu imena i karakterizacije junaka: zove se Danko, a slep je. Simbolična je i slika u kojoj on sam sebe raznosi ručnom bombom, koja sugeriše da je svaka zamisao večne svetlosti i sunca, večne sreće i mira, neodrživa u vremenu nakon Crnjanskog.

Potreba za pričom izrasta iz činjenice da je svet prepun takvih ljudi koji se mogu nazvati „ljudskim otpadom“, kako objašnjava Zigmunt Bauman kada govori o izbeglicama i imigrantima. Danko i Baki se potpuno uklapaju u opis onih koji se „ne mogu vratiti tamo odakle su došli“, a „nema ni puta napred“. Jer, „svet izvan bolnice nema duše za njih. Ni mesta“ , uništen je u ratnom vihoru; bolnica invalida ne postoji u svetu, jer oni ne doprinose ekonomskom prosperitetu materijalističke civilizacije. Žrtve su činjenice da „država bez nacije ili sa više od jedne nacije pretvorila se u ostatak prošlog vremena ili u mutanta suočenog sa izborom modernizacije i nestajanja“ . Priča pisana ekavicom i ijekavicom, varijantama izgovora istog, srpskog jezika, koji je čvrsta spona među narodima, dovoljno je jasna aluzija na nekadašnju državu Jugoslaviju i ratove koji su vodili njenom raspadu.

Svet nema mesta ni za one koji rat nose u sećanju. Potrošačko društvo preokupirano trenutnim zadovoljstvima nije ni čulo za Srbiju, za „osiromašeni uranijum, za jagnje sa dve glave, za dete koje niko nije mogao opisati rečima, rođeno u Bosni, posle bombardovanja…“. Svet, čak i kada nastoji, ne razume tu tragediju istorije, „časove cepanja zemlje, njene teške mene u rastočenom veku“.  Ali, priča upravo tu počinje, ona odistinska, priča o životu kakav jeste. Za njom traga i Pisac, koji se provlači u podnaslovima prve priče zbirke, putujući po svetu, istražujući prošlost onih koji su emigrirali, otkrivajući veliku istinu da je najvrednije pripovedanje ono koje govori o prošlosti koja se prelama u okvirima savremenog trenutka, u odnosu prema tradiciji koja pamti već rečeno.

Ne smeju se predati zaboravu ni senke što se protežu iz vremena rata koje prekriva sjajna prašina hermetičnih atmosfera gradova, obasjanih svetlima reklama i bilborda. U njima žive oni kojima sećanja nanovo otvaraju rane zbog gubitka voljenih, rane koje su nosili i njihovi preci. U priči „Mravi“ otkriva nam se smena vrednosti među epohama; mravlji svet kao simbol uređenosti, određenosti i zajedništva u vremenu naratorkinog detinjstva bio je uzor ljudskom. U novoj epohi, ljudski svet u svojoj otuđenosti postaje parodija mravljeg, jer svo to kretanje megalopolisima, mravinjanje (kao i kod Crnjanskog), besmisleno je u otuđenosti. Jedina spona ta dva sveta je činjenica da „ništa se ne dešava odlaskom jednog“ (mrava). Sećanja na porodičnu slavsku idilu koja je plamtela uprkos zabranama vladajuće ideologije, senči lik u ratu tragično nastradalog i duševno osakaćenog rođaka. Naratorka se izdvaja iz konteksta hiperurbanog bezdušnog sveta zaključkom u kom se porodična tragedija preslikava i na njeno vreme: „Tek mnogo kasnije, u jednom ratu devedesetih, kad je metak rascepio stomak mog brata, shvatila sam koliko je strašna bol ljubav i da ne postoji magija koja može pokriti nečiju smrt“ .

Odistinski život je onaj život koji vuče korene iz prošlosti, iz života predaka, iz onoga što je bilo, što je istorija. Čovek bez prošlosti ne poseduje ni sećanja, a samim tim ni odistinski život, kako nam poručuje priča „Dečje bolesti“. Tu se tematizuje odnos majke prema sinu, za koga nije sigurna ni da ga je volela. U prvim ratnim užasima udaljila ga je od sebe, po cenu da ga više nikada ne sretne. Zbog toga „Miloš nema nikakve usomene. Sve se događa samo sad. Laž. Razglednice s mora, to su njegova sećanja“.  To je majka koja je sledila put socijalizma, uglavnom pogrešan i koja je živela utopiju što nije želela da sagleda sopstvenu smrtnost. Alegorijski viđeno, priča se može shvatiti i kao priča o majci-državi, kao kritika socijalističke ideologije koja je morala krvavo da se raspadne stremeći pogrešnim vrednostima.

Kruna (auto)poetičke tekstualne putanje je priča kojom se zbirka zatvara, „Napisati priču“. Vrelo parisko turističko leto razmiče se pred sećanjima naratorke na dane rata koje je sa Dašenjkom zajedno preživela, kao što su njihove babe, pretkinje, preživele Drugi svetski rat. Ta činjenica čini sponu među njima još čvršćom, ukotvljujući ih u plodno tle tradicije i istorije koja ih određuje. Iz prošlosti izranjaju zvuci sirena. „Ta rat je. Učili su nas tako: dođe vreme kad zemljom hodaju senke i traže naplatu dugva. Zaboravljali su reći, ili to nije nikome bilo važno: kusuramo se za daleku raskoš drugih“ . Tragizam prošlosti i dalje je prisutan, zbog kog je i Crnjanski negovao defetistički stav i neumorno isticao besmisao stradanja. Ali se nikada nije odrekao istorije koja ga je odredila i otadžbine koju je strasno voleo. Isti stav prepoznajemo i kod autorke Kapor: „Takav je bio naš život, tada. Ispod planine. Na granici, svetova i država. Bujala je smrt, na sve strane. Razmrežavala se i jela nas. … Dok smo doticali pretke kroz vreme. Bežali i vraćali se, u dramu pod otvorenim nebom. Strasno smo pripadali tom komadu. Tu nam je bio dom“ . U tom domu je „pupak sveta“, odatle sve proističe. Tu je i smrt S.-a koja se u sećanje nastanila i živi večan život ispripovedana mnogo godina kasnije. Odatle potiče priča. Iz suočavanja sa onim što jesmo i sa onim što nas određuje.

Pričama u zbirci Po sećanju se hoda kao po mesečini Vesna Kapor podseća na odgovornost književnosti da se ne udaljava od istina o svetu, ma koliko one bile nepoželjne, da priča i pripovedanje još uvek imaju moć da osmisle ono što se čini odavno besmislenim, da ponište razlike i izmire suprotnosti koje, ideološki iznedrene i ratom nasilno uvećane, iritiraju neizlečive rane još dugo nakon prolivanja krvi. „Idealna država moguća je i posle grčkog polisa. I posle Titove Jugoslavije. Samo dajte umetnicima mogućnost da tvore granice.“  Da u okvirima iskustva tradicije, poučena primerima prošlosti, tvori nove svetove u kojima će biti mesta za one koji više nigde ne pripadaju i čija sećanja, presudna za budući život kao nepotrošna, nikome ne trebaju.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

Napravi besplatnu web stranicu ili blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d blogeri kao ovaj: