Ko je rekao rez ?!

Svet je postao nalik filmskoj traci. Kadrovi se smenjuju vrtoglavom brzinom, svaki dovoljan samom sebi, svaki sa svojim delićem priče ili u odsustvu iste. Hteli ili ne, svi postajemo glumci sa manje ili više bitnim ulogama, postajući sredstvo za održavanje intenziteta produkcije globalnih mreža, virutelnih svetova, medija. Ne postoji cena koja određuje našu vrednost, već postoji cena koju mi moramo da platimo, u nepostojećoj valuti materijalističke civilizacije, a to je intima.

Maksutov-Objektiv

U ideji panoptikuma začeta je zamisao potpune dominacije ljudima, ali samo onima koji su prekršili zakon i treba da odsluže kaznu kao iskupljenje za počinjeno nedelo. Nažalost, ona je doprinela tome da svi postanemo zatvorenici sopstvenih života koji više nisu samo pod našom kontrolom ili pod nadzorom za to ovlašćenih institucija, pravila, normi i zakona. Naši životi više uopšte nisu naši, postali su javna svojina, postali su roba koja donosi prihode onima koje nikada nećemo videti i upoznati ih. Nije više potrebno kršiti zakon da bi se bilo pod nadzorom. Danas je dovoljno postojati.

Nije reč samo o tome da se postojanje ozvaniči u činu rođenja, već da se ono prilagodi formi koja jedina priznaje postojanja u današnjem svetu. Postojanje je sinonim za posedovanje profila na društvenim mrežama ili  u virtuelnim zajednicama koje čak ne moraju imati ni posebnu svrhu i namenu. Čin umrežavanja je čin ulaska u život, ma kako on fluidan bio, jer sve što se ne dešava na globalnim mrežama, u medijima, sve što nije dostupno širokoj masi konzumenata informacija i događaja, kao da se nije ni dogodilo. Iluzija vrednosti meri se “lajkovima”, a društvene korisnosti, zajedničkog dobra, brojem “šerova” na tuđim profilima.

Međutim, tu dolazimo do jednog paradoksa. On se ispoljava u ikonici koja nam omogućava da sve ono što je public (javno) ograničimo samo na firends (prijateljima dostupno) ili only me (samo nama vidljivo). Ukoliko odaberemo poslednju opciju, činimo simbolično samoubistvo, jer je skrivanje od javnosti jednako nepostojanju. Ukoliko uzmemo drugu opciju kao odabir za deljenje informacija o sebi i svojim aktivnostima, održavamo nekakav vid postojanja koji, možda, na “prijatelje” i neće uticati, što zavisi od toga koliko njih će u datom trenutku ili nakon nekog vremena uočiti baš naš čin upisivanja u prostor virtuelnog sveta. Pošto svako ima pravo da komentariše tuđu aktivnost, ukus, reči i fotografije, onda svako ima pravo to isto da osudi, ili čak prijavi kao nepoželjan sadržaj. Time, naravno, prekoračuje granice intimnog virtuelnog prostora i meša se u afinitete, sposobnosti, mišljenja i činjejna nekog pojedinca. Svako svakome može da sudi, da ga podržava ili da ga nipodaštava. Ili, pak, može da ga “izbriše” sa liste “prijatelja” i time okonča njegovo postojanje u svom virtuelnom polju. Dakle, iza reči “prijatelj” nikada ne znamo ko stoji i kakve su posledice tog prijatlejstva, koje često kao virtuelno potpuno zamenjuje ili uništava ono realno. Ili, drugačije rečeno, ono što se nekada smatralo prijateljstvom nestalo je iz iskustva savremenog čoveka.

15ac174

Dakle, ukoliko želite da odista postojite, vi morate biti dovoljno odlučni da svoju intimu zaboravite, da je pretvorite u nešto svima vidljivo i dostupno, u svakom trenutku, počev od jutarnjeg buđenja, pa sve do pozdrava pred spavanje. Morate biti aktivni učesnik virtuelnih događaja da bi ste bili uslovno živi i kada ste offline (van mreže). Dok vi vodite nekakav život koji za vas nema smisla ako nije umrežen, ali je neophodan da bi ste fizički opstali (možda i duhovno, zavisi od afiniteta i interesovanja), borite se najčešće samo za golu egzistenciju, vas posmatraju i nadgledaju, kontrolišu i vrednuju, te tim virtuelnim monetama uvećavaju svoje bankovne račune i gomilaju iznose o kojima vi možete samo da sanjate (ili da ih posmatrate kao zavodljivu priču o drugima unutar virtuelnih svetova).

Neprekidno ste u nekom kadru, hteli vi to ili ne. Neke sami kreirate i osmišljavate, neki vas obuhvataju a da toga niste ni svesni. Ne raspolažete više pravima na privatnost, niti imate moć da sebe učinite trajno offline (izmreženim), s obzirom da gotovo sve firme, preduzeća, ustanove, organizacije, čiji ste vi deo dok pokušavate da preživite, poseduju vaše podatke i čine ih javnim kako bi svoje postojanje učinili prisutnim u masi drugih. Ukoliko ste u poslu koji je samo vaš, a ne oglašavate se na mreži jer za tim nemate potrebe, onda bar postojite u nekom svima dostupnom telefonskom imeniku, adresaru, popisu i slično. Nema mesta gde se možete sakriti, niti izbeći oblik postojanja u kadru koga često niste ni svesni. Vaša intima je zaboravljen pojam, i ništa ne možete učiniti da to promenite. Pitanje je samo ko će postati zvezda nalik holivudskoj, a ko ostati statista, ko će iznedriti ovacije, a ko će pasti u zaborav čim odglumi svoj deo uloge. Jedino se na zaradu mora zaboraviti, jer ona nikad neće biti vaša. I upamtite: svako može reći – REZ!

Advertisements

Ni zavičaja, ni Odiseja

Stvarnost i sve njene manifestacije nalaze već dugi niz vekova svoje odraze u književnim delima. Iz tog razloga trebalo bi ih posmatrati kao dokument o vremenu u kom, iako nije sasvim isključeno, ali jeste svedeno na najmanju meru, područje laži koje u istoriji i njenim interpretacijama zauzima sve veći prostor.

Književnost se gnuša laži jer u prirodi njenoj je da govori istinu. S obzirom da je istina relevantna, ili često nedostižna, ili neprepoznatljiva, jedan od načina na koji književnost opstaje pred presijom laži je osvrtanje na mit kao pokušaj razumevanja i objašnjenja stvarnosti, kao obrazac postojanja čije trajanje ne može biti dovedeno u pitanje. Jedini promenljivi domen u vezi sa mitom je kontekst u kom se njegovo tumačenje odvija. Ako taj kontekst iznedri  odgovore udaljene od primarnog značenja mita, ono, ipak, ostaje kao relevantna polazna tačka za razumevanja razloga nepoklapanja.

15odisej

Odisej je paradigma koja je tokom stoleća istrajavala u priči o ratniku koji čezne za povratkom u zavičaj i za porodicom, tačnije ženom koja ga u njemu čeka. Itaka je metafora sigurnosti, određenosti, kontinuiteta čiji duhovni kvalitet ne može da poljulja ni čitavaj decenija udaljenosti. U zavičaju čeka Penelopa, oličenje moralne, odane, tradicionalne žene koja će učiniti sve da sačuva dom i bračnu zajednicu, iako iz nje odsustvuje jedan član, bez kog ta ista zajednica postoji samo uslovno.

Ako izuzmemo rat iz mitske paradigme i Odiseja primenimo na model čoveka koji teži svom zavičaju, jer ga nikakve lepote ni uživanja ne mogu osloboditi snažnog poriva da se u njega vrati, onda se približavamo problemskoj tački savremenih pojava masovnog napuštanja zavičaja i nepostojanja želje za povratkom. U kontekst tumačenja neminovno moramo uključiti socijalne i materijalne faktore, jer želja za lagodnim životom, materijalnim blagostanjem, kretanjem u razvijenim državama i dobro uređenim društvima, sa mnoštvom mogućnosti za sticanje kakve-takve sigurnosti, dovodi do osipanja stanovništva zemalja u tranziciji, ili pak ruralnih područja unutar njih. Snažni talasi migracija ka gradovima i njihovo prenaseljavanje metastaziralo je u imigracije, s jedne strane, i odnarođivanje, s druge strane. Više ni gradovi unutar ove države nemaju magnetsku snagu da zadrže ljude u njima. Oni odlaze van granica tako da se nikada ne vrate. U njima ne tinja nostalgija niti zavičaj poimaju u njegovom pravom značenju. Nešto se veliko dogodilo i nešto se suštinski promenilo u pogledu ljudi na svet, na identitet i na vrednosti koje su do sada opstajale.

Najozbiljniji aspekt problema odlaska iz zavičaja je onaj u kom se ljudi odriču svog identiteta koji dobijaju odmah po rođenju, dakle, ne samo izvod iz matične knjige rođenih i matični broj, već i državljanstvo zemlje. Ono se sada lako zaboravlja i kupuje se drugi državni identitet koji garantuje blagostanje i sigurnost. Degradacija zavičajnosti i državnosti je u toj tački na svom vrhuncu.

Ako se osvrnemo na ono što Zigmud Bauman piše u Fluidnoj ljubavi, onda uviđamo smisao odisejevske paradigme u vremenskom kontinuumu. Naime, Bauman tvrdi da je trojstvo nacija, država, teritorija produkt modernih vremena i da, ukoliko jedan od činilaca izostane, čovek gubi potpuni identitet i postaje večiti imigrant koji je samo uslovno živ, postaje ljudski otpad. Za razliku od izbeglica koje se nastanjuju u getoima, iz kojih ne mogu napolje, ali ni nazad odakle su došli, i koji ne trebaju ni državi iz koje su pobegli, a ni onoj na čijoj teritoriji privremeni boravak prerasta u večnu privremenost, imigranti svojevoljno napuštaju prvobitne, izvorne nastambine i po svaku cenu žele da ih ostave za sobom, brišući tragove kretanja. Neretko se dešava da u novinskim člancima čitamo izveštaje o stradanju hiljada imigranata i njihovoj strašnoj smrti. Nije li jednako strašna i smrt onih koji odbacuju državni identitet kupovinom novog? Iako taj novi državni identitet ne znači da će se oni nastaniti baš u državi koja im ga je dala, on im dopušta iluziju slobode i mogućnosti izbora, ali bez svesti da simbolično potpisuju svoju smrt, jer nikada ne znaju kada će u novim odredištima postati višak, onaj baumanovski otpad koji treba počistiti.

somalija-kamp

Pošto je Kantova vizija sveta kao sfere koja neminovno dovodi do jednog globalnog socijuma viđenog iz utopijske perspektive odavno pala u zaborav, pretvorivši se u svoju veliku suprotnost, postaje nam jasno da je sve u svetu postavljeno naglavačke, iako se svim silama nastoji prikazati da je to logičan i očekivan poredak stvari. Dok zavičaji ostaju pusti, koncentracija stanovništa enormno raste na određenim lokalitetima Evrope. Pitanje je samo koliko dugo koncentrisanje može da traje i šta će se dogoditi kada mesta iz snova postanu košmarna stvarnost koja odbacuje od sebe sve one koji su najupornije sanjali?

Opasnost se krije i u činjenici da nema više ni Penelope. I nju je vreme preoblikovalo i načinilo je ženom koja ne mudruje kako da opstane u nameri da očuva brak, ne uprlja telo drugima dok čeka muža da joj se vrati, već i sama traga za svojim brodom koji će je odvesti do luke blagostanja, neonskih svetala i primamljivih lokacija gde su tržni centri, proslavljene robne marke, pregršt platnih kartica, šum mora i hladovina palme, muškarci koji su most ka raskoši, a ne nekakvi Odiseji od kojih je ostala još samo senka uspomena. Nije li možda Penelopa kriva što Odiseja nema? Nije li možda lik savremene žene, koja pored svih opisanih pojava, traga i za slobodom izbora, avanturama, slobodom duha, edukacije, za udobnošću i uvažavanjem?

I dok ljudi širom Evrope šetaju kao utvare, bez trajnog boravišta, bez sigurnosti doma i zavičaja, bez odistinskog identiteta koji mogu podariti samo koreni i preci, jezik i duh podneblja gde su rođeni, mnogi zavičaji  ostaju u mraku nevolje. Ljubav nekadašnjeg Odiseja ka zavičaju i Penelopi nije pretrpela groznicu potrošačkog društva, već je i sama postala roba koju je obezvredila inflacija vrednosti. Ko ih želi, moraće da nađe nepostojeća sredstva, a ko je saglasan da se zadovolji zamenom, on će biti počastvovan samo kratkotrajnim dejstvom infuzije koja život može produžiti, ali ga ne sigurno i održati. Krhkost ljubavnih veza ukazala se i u modelu postojanja Odiseja, kako u odnosu spram zavičaja, tako i u odnosu spram Penelope. Trebalo je ozbiljnije shvatiti opomenu Miodraga Pavlovića utkanu u pesmu “Odisej govori” u kojoj junak odbija da dospe do luke jer gradove više ne vidi kao prijateljski zavičaj, već kao klopku koja će ga ubiti. Bio je u pravu, taj veliki pesnik, pokazavši se kao prorok bliske budućnosti. Ko li će opevati novu opomenu koja uvek sadrži i pouku kuda dalje?

U kandžama sopstvenog života

U kandžama sopstvenog života            

(Nemanja Rotar, Sutradan posle detinjstva. Knjiga o Miki Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju, Arhipelag, Beograd, 2014)

U svakoj književnoj epohi možemo izdvojiti dominantne vrste koje su najpodobnije odražavanju duha vremena. Sudeći po naslovima koji su preplavili izloge knjižara i police biblioteka namenjene bestselerima, (auto)biografije su postale vrlo traženo štivo. Takozvana „selebriti“ književnost svedoči u korist tvrdnje da knjige postaju roba, a da je tržište gladno spektakla i dobre zabave na račun literarnih vrednosti i bitnih funkcija književnosti.

Današnje biografije uglavnom su lišene onoga što se prethodnih stoleća podrazumevalo pod domenom književnosti, na primer, da je sama književna delatnost socijalno povlašćena, a da su pisci reprezentativne figure jedne kulture. Izostanak presudnih funkcija književnosti propraćen je slabljenjem metaforičkog i estetskog potencijala jezika, kao i svih obeležja jednog naroda ili kulture koju reprezentuje.

Naznačeni kontekst književnosti, koji i sam Nemanja Rotar promišlja na više mesta u knjizi Sutradan posle detinjstva. Knjiga o Miki Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju, između ostalog, jedan je od pokretača na stvarnje ovog dela. Njegova žanrovska odrednica proističe iz književnog dijaloga sa Miroslavom Antićem, koji je negirao potrebu za pisanjem autobiografije tvrdnjom da je važnije, i sasvim dovoljno, živeti život. Na taj stav Rotar odgovara romansiranom biografijom koja je, delimično, i autobiografija, čime sledi princip oneobičavanja navođenja životnih podataka kojima je i sam pesnik bio sklon.

Unutar korica Rotarove knjige, podeljene na šesnaest celina i „Dodatak“ u vidu porodičnih fotografija i razglednica sa Antićevim potpisom, nailazimo na različite diskurse koji ovoj prozi, po nameri autora, treba da obezbede kvalitete presudne za svrstavanje dela u ostvarenja intelektualnog karaktera, čiju krizu beleži. Međutim, u takvom pripovednom postupku, autor usmerava pripovedanje tokovima koji ga odvode u sasvim drugu krajnost, čime se na prvi pogled originalna zamisao oneobičavanja priče pretvara u sentimentalne uzdahe i patetične meditacije koji odjekuju prostorima vojvođanske ravnice.

Određena poglavlja knjige potpuno su posvećena pesniku i propraćena su komentarima autora, dopunama, objašnjenjima i neretko duhovitim opaskama. Tumačenja Antićeve poetike i umetničkog rada izdvajaju se pod naslovom „Antićev poetski uspon od mahovine do zvezda“. Ovakva poglavlja knjige su, posmatrano u celini, najuspelija, jer odgovaraju osnovnoj nameri , da se ispiše biografija Antića, a u izvesnoj meri korespondiraju i sa poglavljem „Tajni Antićev dnevnik. Apokrif“.

Čini se da se na formalnom planu može završiti pozitivno vrednovanje Rotareve knjige. Posmatrana na planu sadržine, biografija Mike Antića ne donosi nam značajne novine iz pesnikovog života koje bi već utvrđenu sliku obogatile nečim presudno važnim, već, možda, nijansira postojeće podatke drugačijim koloritom, s obzirom da između autora i pesnika postoji porodična veza.

Ono što je sadržajno najupečatljivije, a ujedno čini i najslabija mesta ove knjige, ispripovedano je ispovednim tonom i natopljeno je patetikom koja odaje utisak čitanja sentimentalnih romana u punom procvatu. Autor se neprekidno vraća u prošlost, u doba sopstvene mladosti koje karakteriše kao „zlatno vreme“, a socijalistički režim indirektno proglašava utopijskim. Iz takvih redova, koji se više puta ponavljaju, stihijski izviru setni uzdasi i melanholična raspoloženja kao podloga iz koje izrasta kritika aktuelnog načina života, komunikacije, društvenih aktivnosti, pa i samog postojanja književnosti. Pritom, autor ne pronalazi nikakav afirmativan smisleni potencijal novog doba.

Pripovedajući u naglašenom maniru o prošlosti, čini se kao da isključuje mlađe generacije čitalaca iz svog dela, jer mnogo je onih koji nisu odrastali, niti su živeli u „zlatnom“ vremenu autorove mladosti, pa stoga ne mogu iz ponuđene perspektive posmatrati svet koji se u knjizi idealizuje. Isključivanje svega vrednosnog što karakteriše današnjicu posve je antiknjiževni, antihumani i uopšte antiumetnički postupak, što je za jednog ozbiljnog autora nedopustivo.

Objaviti knjigu znači ponuditi je širokoj masi čitalaca, a ovakvim gestom Rotar kao da ograničava njenu recepciju. Jedino još nedostaje u napomenama – nije za mlađe od trideset godina. Da je Nemanja Rotar delo označio kao ličnu ispovest, sećanja, dnevničke zapise, možda bi ona i bila prihvatljiva. Ovako, nastojeći da se odbrani od „antiintelektualističke“ poetike, upadao je u sopstvene zamke i ostajao daleko od ciljeva koje je sebi postavio, a delo ostavio bez ozbiljnijih književnoumetničkih dometa.

Andrea Beata Bicok

Čitanje Vesne Kapor

Sticajem lepih okolnosti, došla mi je u ruke zbirka priča Vesne Kapor. Čitajući je, ispisala sam nekoliko verzija teksta u kojima tumačim, promišljam i vrednujem ovo delo. Najpre, tekst se pojavio na sajtu NOVI POLIS, kao tekst koji informiše čitaoce o čemu je reč:

http://novipolis.rs/kultura/27193/secamo-se-iako-se-to-ne-sme.html

Posle nekog vremena, tekst mi je objavljen u Letopisu Matice srpske, u nešto drugačijem štimungu:

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_495_1_2/bicok.pdf

Međutim, moje odistinsko čitanje knjige, koje nije skraćeno zbog propisa, ili namenjeno bilo kome, glasilo bi ovako:

Žan Bodrijar u Fatalnim strategijama upozorava na to da će istorija nakon određenog vremenskog trenutka prestati da bude stvarna i da ćemo morati otkrivati tačku istinitosti u svemu što se bude događalo, kako bi se otrgli stanju destrukcije. Opasnost leži u tome što je svaki događaj „okrenut svim mogućim interpretacijama“, ali „nijedna ne može da odgonetne njihov smisao“ . Autorka Kapor, čini se, zbirkom priča Po sećanju se hoda kao po mesečini, odgovara na Bodrijarovo upozorenje pripovedanjem o značajnim smislenim čvorištima istorije ovih prostora, čiji su svedoci oni koji poseduju sećanje na njih.

Pripovedanje o ratu, od Homera do današnjih dana, uvek je povlačilo za sobom i pitanje forme i manira pripovedanja, na šta se posebna poetička pažnja obraćala nakon Drugog svetskog rata, kako bi se izbegla sasvim druga krajnost od književne, ideološki uokvirena i patetično konstruisana. Otežalost pripovedanja o ratovima u devedesetim godinama prošlog veka i svetu kakvog više nema, u ovom slučaju sugeriše nam već sama fragmentarna forma dela, nalik kišovskoj, kao posledica nemogućnosti da se iščezao svet obuhvati u totalitetu, pošto on postoji samo još u sećanju onih koji ga nose u iskustvu. Ukoliko je u stihiji interpretacija istorijskih događaja nemoguće odrediti onu najistinitiju, jer je sve podložno modifikacijama različitih interesnih sfera, onda se poetika sećanja, zastupljena u pričama zbirke Vesne Kapor, ukazuje kao jedina oaza neotuđivosti i neizmenljivosti koja je, time, i najpouzdaniji pokretač pripovedanja i svedok minulog vremena.

Iako svaka od jedanaeset priča ima druge likove i odvija se u različitim prostorno-vremenskim kontekstima, sve one počivaju na dubokom unutrašnjem jedinstvu, ponajviše vidnom u tehnici pripovedanja nalik Crnjanskovoj, u kojoj se nad aktuelnim trenutkom priče razmiču zastori koji u prvi plan stavljaju sećanja na prošla vremena i događaje u ratnom vihoru, čije se senke rasprostiru na sve druge događaje i doživljaje. Tek primetni detalji koji se u različitim pričama podudaraju sugerišu da bi moglo biti reči o jednoj istoj naratorki. Ona u pripovedanju samo menja uglove posmatranja sveta i prisećanja, nalik objektivu, čime se izbegava prenaglašena subjektivnost u doživljaju rata, a ono ispripovedano krasi fina doza patetike koja ne narušava efekat istinitosti. Pomeranjem prostornih koordinata – Beograd, Beč, Pariz, Hercegovina, stvara se slika sveukupnosti sveta.

Sam naslov knjige, koji je, zapravo,  citat iz druge knjige Seoba, navodi nas na tumačenje dela u kontekstu već minulog iskustva čovečanstva, koje je ovekovečio Crnjanski u svom pripovedanju o ratu. Priča o ratu je u drugoj knjizi Seoba skoncentrisana na sudbinu pojedinca i porodice, a ne na sudbinu naciona, jer junak – heroj, u svetu kakav jeste, više nije moguć. Likovi poput Pavla Isakoviča, kao tragične individue suočene sa besmislom rata i gubitkom svega što ih određuje, primorane su da život žive dok po sećanju hodaju kao po mesečini uz pratnju sopstvenih senki.

Inkorporirajući u svoje priče pripovedačko iskustvo Crnjanskog, uzimajući za likove njegove junake i citirajući pojedine segmente iz njegovog opusa, Vesna Kapor ukazuje na to da „Rupe vremena ne zatvaraju se, buduće uvek ima podvezice minulog. Pogotovo vreme onih koji se raskriljuju na dva veka“. U eliotovskom smislu, prave književnosti, dakle, nema van tradicije, a u ovom slučaju ona podrazumeva poetičko podupiranje Crnjanskovim iskustvom, od kog se udaljava u momentima koji su autentični novom vremenu.

Tragizam Isakoviča podvučen je činjenicom da za njega nema povratka planinskoj Serbiji, zavičaju iz kog ga je iščupao rat za tuđe interese. Junak priče „Triptih za nas“ nosilac je tog istog iskustva koje oblikuje rečima kao i junak Crnjanskog: „A šta Beč, varoš k’o varoš, kuće k’o kuće“. Denis ima mogućnost da se iz Beča vrati Drini, za razliku od Isakoviča, ali zavičaja više nema. Kao nosilac poetičke misli Crnjanskog, koju varira i autorka u ovoj priči, da „sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili“ , Denis doživljava poraz u nastojanju da „ponese snagu i svežinu kao hranu tamo u beli široki svet gde je izbegao“. U dvadesetprvom veku reč zavičaj ima sasvim drugo značenje od tradicionalnog: „Zavičaj je novčanik prepun kartica“ u svetu megalopolisa. „Njegove zakučinaste odaje i prenaseljeni kvartovi. Trgovinski centri u kojima se lebdi u božanskim svetlostnim natpisima novih država, novih domovina: Levis, Mark and Spenser, Samsung, Beneton…“ .

U vremenu u kom, ironično rečeno, „svet lebdi kao razglednica, iz najsmelijih snova, ponad naših glava“ , u kom posredstvom tehnike i medija možemo imati „svet na dlanu“, svet u najsjajnijem liku i obliku, dok na zidovima unutar „plazminog rama ključa život“, a „kupola korporacijske zgrade čini se kao dom“ („Kao u bioskopu“), nema mesta za „mršava lica, ledene oči, roptanje, bezruke, beznoge, rastavljene s pameću od straha, od truljenja tela, od noža, od metka. … To su gadne kraste na licu naše istorije! … Kakva drskost! Pisati o umiranju!“. U zamišljenom dijalogu sa Crnjanskim iz priče „Senke“, koja mu je direktno posvećena, naratorka ukazuje na opisani kontekst postojanja u novom veku u kom industrija zabave i spektakla obesmišljava svaku smrt, čineći od nje „gozbu znatiželjnim kamerama na svim meridijanima“. Međutim, književnost koja, kao svedočanstvo vremena, budnim okom motri na svet, ne miri se sa njegovom potrebom da se ćutanjem o istini i tvorenjem iluzije života brani od sopstvenog straha. „Senke dalekih carstava, senke razmrcvarene istorije ispijaju i moj vek. Crnjanski!!!“. Potreba za pripovedanjem jednaka je potrebi za životom, jer on se zadržava „jedino gde je moguće: u knjizi“.

Visoka autopoetička svest isplela je priču kojom se zbirka otvara, „Sv(j)etlost ili sklapanje priče od trenutaka“. U njoj su mesto našli upravo oni za koje svet ne želi da zna, oni koji su večne žrtve rata. Dva invalida, Danko i Baki, leže u bolnici. „Kao da postoje u dve večnosti, istovremeno. Bolnica, sa nerazređenim mirisima svih njihovih izlučevina, otpad na kome su ostajali njihovi delovi, postajala je tada samo marginalna tačka neodređenosti, dok su hvatali svoja lica i tela u probuđenim sećanjima.“  Oni su stradali upravo iz potrebe da brane zavičaj, čije se značenje u novom svetu gubi u obliku za kojim su oni tragali. Danko je okarakterisan kao mladić koji liči na Crnjanskog, sa „pečatom Hiperboreje“. On je iz Hamburga pošao da brani šljivik iznad Drine, prateći svetlost svoje Hiperboreje. Ona se ukazala kao nemoguća, jer ta svetlost vodilja odvela ga je u večnu tamu. Oslepeo je. Neodrživost hiperborejske utopije iskazana je i u paradoksalnom odnosu imena i karakterizacije junaka: zove se Danko, a slep je. Simbolična je i slika u kojoj on sam sebe raznosi ručnom bombom, koja sugeriše da je svaka zamisao večne svetlosti i sunca, večne sreće i mira, neodrživa u vremenu nakon Crnjanskog.

Potreba za pričom izrasta iz činjenice da je svet prepun takvih ljudi koji se mogu nazvati „ljudskim otpadom“, kako objašnjava Zigmunt Bauman kada govori o izbeglicama i imigrantima. Danko i Baki se potpuno uklapaju u opis onih koji se „ne mogu vratiti tamo odakle su došli“, a „nema ni puta napred“. Jer, „svet izvan bolnice nema duše za njih. Ni mesta“ , uništen je u ratnom vihoru; bolnica invalida ne postoji u svetu, jer oni ne doprinose ekonomskom prosperitetu materijalističke civilizacije. Žrtve su činjenice da „država bez nacije ili sa više od jedne nacije pretvorila se u ostatak prošlog vremena ili u mutanta suočenog sa izborom modernizacije i nestajanja“ . Priča pisana ekavicom i ijekavicom, varijantama izgovora istog, srpskog jezika, koji je čvrsta spona među narodima, dovoljno je jasna aluzija na nekadašnju državu Jugoslaviju i ratove koji su vodili njenom raspadu.

Svet nema mesta ni za one koji rat nose u sećanju. Potrošačko društvo preokupirano trenutnim zadovoljstvima nije ni čulo za Srbiju, za „osiromašeni uranijum, za jagnje sa dve glave, za dete koje niko nije mogao opisati rečima, rođeno u Bosni, posle bombardovanja…“. Svet, čak i kada nastoji, ne razume tu tragediju istorije, „časove cepanja zemlje, njene teške mene u rastočenom veku“.  Ali, priča upravo tu počinje, ona odistinska, priča o životu kakav jeste. Za njom traga i Pisac, koji se provlači u podnaslovima prve priče zbirke, putujući po svetu, istražujući prošlost onih koji su emigrirali, otkrivajući veliku istinu da je najvrednije pripovedanje ono koje govori o prošlosti koja se prelama u okvirima savremenog trenutka, u odnosu prema tradiciji koja pamti već rečeno.

Ne smeju se predati zaboravu ni senke što se protežu iz vremena rata koje prekriva sjajna prašina hermetičnih atmosfera gradova, obasjanih svetlima reklama i bilborda. U njima žive oni kojima sećanja nanovo otvaraju rane zbog gubitka voljenih, rane koje su nosili i njihovi preci. U priči „Mravi“ otkriva nam se smena vrednosti među epohama; mravlji svet kao simbol uređenosti, određenosti i zajedništva u vremenu naratorkinog detinjstva bio je uzor ljudskom. U novoj epohi, ljudski svet u svojoj otuđenosti postaje parodija mravljeg, jer svo to kretanje megalopolisima, mravinjanje (kao i kod Crnjanskog), besmisleno je u otuđenosti. Jedina spona ta dva sveta je činjenica da „ništa se ne dešava odlaskom jednog“ (mrava). Sećanja na porodičnu slavsku idilu koja je plamtela uprkos zabranama vladajuće ideologije, senči lik u ratu tragično nastradalog i duševno osakaćenog rođaka. Naratorka se izdvaja iz konteksta hiperurbanog bezdušnog sveta zaključkom u kom se porodična tragedija preslikava i na njeno vreme: „Tek mnogo kasnije, u jednom ratu devedesetih, kad je metak rascepio stomak mog brata, shvatila sam koliko je strašna bol ljubav i da ne postoji magija koja može pokriti nečiju smrt“ .

Odistinski život je onaj život koji vuče korene iz prošlosti, iz života predaka, iz onoga što je bilo, što je istorija. Čovek bez prošlosti ne poseduje ni sećanja, a samim tim ni odistinski život, kako nam poručuje priča „Dečje bolesti“. Tu se tematizuje odnos majke prema sinu, za koga nije sigurna ni da ga je volela. U prvim ratnim užasima udaljila ga je od sebe, po cenu da ga više nikada ne sretne. Zbog toga „Miloš nema nikakve usomene. Sve se događa samo sad. Laž. Razglednice s mora, to su njegova sećanja“.  To je majka koja je sledila put socijalizma, uglavnom pogrešan i koja je živela utopiju što nije želela da sagleda sopstvenu smrtnost. Alegorijski viđeno, priča se može shvatiti i kao priča o majci-državi, kao kritika socijalističke ideologije koja je morala krvavo da se raspadne stremeći pogrešnim vrednostima.

Kruna (auto)poetičke tekstualne putanje je priča kojom se zbirka zatvara, „Napisati priču“. Vrelo parisko turističko leto razmiče se pred sećanjima naratorke na dane rata koje je sa Dašenjkom zajedno preživela, kao što su njihove babe, pretkinje, preživele Drugi svetski rat. Ta činjenica čini sponu među njima još čvršćom, ukotvljujući ih u plodno tle tradicije i istorije koja ih određuje. Iz prošlosti izranjaju zvuci sirena. „Ta rat je. Učili su nas tako: dođe vreme kad zemljom hodaju senke i traže naplatu dugva. Zaboravljali su reći, ili to nije nikome bilo važno: kusuramo se za daleku raskoš drugih“ . Tragizam prošlosti i dalje je prisutan, zbog kog je i Crnjanski negovao defetistički stav i neumorno isticao besmisao stradanja. Ali se nikada nije odrekao istorije koja ga je odredila i otadžbine koju je strasno voleo. Isti stav prepoznajemo i kod autorke Kapor: „Takav je bio naš život, tada. Ispod planine. Na granici, svetova i država. Bujala je smrt, na sve strane. Razmrežavala se i jela nas. … Dok smo doticali pretke kroz vreme. Bežali i vraćali se, u dramu pod otvorenim nebom. Strasno smo pripadali tom komadu. Tu nam je bio dom“ . U tom domu je „pupak sveta“, odatle sve proističe. Tu je i smrt S.-a koja se u sećanje nastanila i živi večan život ispripovedana mnogo godina kasnije. Odatle potiče priča. Iz suočavanja sa onim što jesmo i sa onim što nas određuje.

Pričama u zbirci Po sećanju se hoda kao po mesečini Vesna Kapor podseća na odgovornost književnosti da se ne udaljava od istina o svetu, ma koliko one bile nepoželjne, da priča i pripovedanje još uvek imaju moć da osmisle ono što se čini odavno besmislenim, da ponište razlike i izmire suprotnosti koje, ideološki iznedrene i ratom nasilno uvećane, iritiraju neizlečive rane još dugo nakon prolivanja krvi. „Idealna država moguća je i posle grčkog polisa. I posle Titove Jugoslavije. Samo dajte umetnicima mogućnost da tvore granice.“  Da u okvirima iskustva tradicije, poučena primerima prošlosti, tvori nove svetove u kojima će biti mesta za one koji više nigde ne pripadaju i čija sećanja, presudna za budući život kao nepotrošna, nikome ne trebaju.